РАНЕ ПЈЕСМОМ ВИДАНЕ МИЛАН СТОЈОВИЋ

Момир Војводић

БОЈ НА КОСОВУ

                                         По казивању 

                                         Златоустог Ћира Радовића из Доње Мораче

Диже војску на цара Лазара

турски царе Амурат Агара,
па је води на Косово Поље —
да се опет са Србима коље,
код Плочника пораз да освети:

побиједи или се посвети!
Син Орханов на Косово хита
и за војску Лазареву пита.
Командују војскама Истока
Муратова два сина висока:

Бајазида јањичари пазе -
гине трава куда они газе:

Ејуб води акинџије љуте
који пале, сијеку и ћуте;

Мурат води везире и паше,
а за њима по Азије јаше!

Испред себе уз Татаре мрке,

гоне Турци Бугаре и Грке,

тужне Србе — два Дејановића,

јужне сабље вазала племића
само с њима није гуја шарка —

тешка сабља Краљевића Марка

Марко јечи у Прилепу болан,

Шарииу му препукао колан!

Прима Турчин у шарену војску

Арапију и милет приморску;

оружје му довозе галије

из Млетака — лакоме Талије.

Да Србима зада већу муку —

води султан Туку и Манџуку!
Турке прате несрећни вазали,

они су им за Србе казали:

Србе клета неслога разара,

Мало има уз кнеза Лазара

великаша посјечите моћи

који ће му на Косово доћи.

Нема српској неслози лијека!

Жури Мурат к'о мутна ријека:

да пресрете Лазареве чете

на Косову — према коме лете

да се кољу два страшна символа -
Крст и Луна — мач и сабља гола!

Под Крст Часни Лазар клетвом зове
на Косово српске витезове;

зове у бој народ и властелу,
јече звона у свакоме селу;

буде земљу звона манастирска.
јеца гором фрулица пастирска:

молитве се из олтара чују,

себри косе у мачеве кују;

љуљају се плачне колијевке,

Свети Сава знамење учини —

Крст од муње на небу начини!

Затресе се земља уклетија —

сађенута око Проклетија —

да под крсташ барјак Срби стану,
за слободу златну да устану
турском цару да не буду робље:

дође доба да оживи гробље:

Српска војска из Крушевца креће,
прати цара мртве ратне среће!
Језди Лазар испод Часног Крста:

Носи своје небо на три прста!

Дан му види очи суза пуне,
жури Лазар Косову и куне:

„Ко не дош'о у бој на Косово,

за свијетло име Исусово

и слободу златну да се бије -

сузе своје ђеце нека пије!

Ко не дође од српског племена -

капала му рђа са сљемена,

гинула му вшеница у пољу,

скапавао на стржевом кољу,

у кући му сабља не блистала,

у брду му лоза не листала;

ницало му трње иза плуга,
вазда био крвницима слуга;

хљеб просио и за крсну славу,
из јармова не дизао главу;

стидио се мајчиног млијека,
од људи се крио довијека;

ко утече из светога боја —
траг му клала вјечно клетва моја!"

Кад сјекнуше Лазареве клетве,
царски себри оставише жетве.
Од Авале плаве до Комова.
за слободу србинских домова
подиже се мотика и кука.
неко јаше коња - неко вука
Од Ловћена и од Леотара.
Царпланине, Овчара, Златара,
вуци вију, гавранови грачу.
и ђедови с унуцима крачу:

да Косово костима бијеле —
ђе ће царство сабље да дијеле!
Царски себри, што велможе хране,
потекоше да слободу бране!
Све честито на Косово оде:

часни себри и часне војводе!

Све се мушко на оружје диже
и Лазару на Косово стиже
злу ноћ прије Видовога дана —
да бој бије и допада рана;

од душмана огњишта да брани —
ђе ће Српчад Српкиња да храни!

Лазар с војском у Косово сиђе,
издалека турску силу виђе:

Мурат турску дигао звијезду
на Косову - српскоме гнијезду!
Гледа Лазар Муратова јата
са бријега и зеленог хата;

уз Лазара Југ Богдан сиједи
загледује ђецу и блиједи;

поред њега Бошко на алату,
вас у чохи и сувоме злату,
крсташ барјак изнад Цара шири!
Позвекују мачеви, панцири;

Бан Страхињић испод длана гледа
силу што се прегледати не да:

сво Косово притисли газије —
реже сабље и зуби Азије!
Коњ до коња, шатор до шатора.
бојна копља као густа гора:

да пропане киша из облака
не би нашла земљу од јунака.
чадорова, камила и коња —
сво Косово турчетином воња!
Жарко Сунце стало у заранке;

да ограши под Крстом Јунаке:

са штитова прска жарка зрака,
још пет сати бијаше до мрака,
па са Ждрала Обилић повика:

„Сад удримо. кано код Плочника,
кадно пред ноћ за четири сата
у сломоврат нагнасмо Мурата!"

Гвардија га послушати шћаше,
но господска срца бој не даше,
но рекоше да је пред ноћ касно
да с Турцима бој започну часно,
но у сјечу пошто умор спане
и Видовдан врели чим осване.
Лазар Југу да ублажи тугу
и мучнину да прекине дугу,
јекну да га витезови чују;

„Згазићемо сјутра црну гују!"
па хладнију руку од камена
спусти сгаром Југу на рамена,
а Милошу Обилићу рече:

„Ситницом ће сјутра крв да тече!"
Ту Југовић Бошко браћи каза:

„Оштрије су сабље цара Лаза!"
На то шкрину Злопоглеђа Срђа:

„А турска је топузина грћа!"
На Србима бљескају панцири.
тешко Милош Гвардију да смири,
орну да бој почне тога трена:

у фалангу Гвардија ватрена
пофронти се, намаче везире,
спусти копља, притеже панцире.
врела да бој почне истог часа,
прије но се среди турска маса,
али Милош и Страхинић бане
умолише Гвардију да стане
и не чини јуриш без свог Цара,
који тражи да војска одмара
докле сване и док се причести
и од сваке очисти прелести.
Тад Гвардија Милоша послуша
и одуста да пред мрак окуша
ратну срећу — те са муком приста
кад осване да рати за Христа.

Стаде снага српскога сабора
спрам големог турскога табора;

испод Крста, спрам Полумјесеца,
коначише очеви и ђеца;

Самодрежи цркви да приступе,
причесте се и кураж прикупе;

да се спреме за крваву зору,
у којој ће Косово да сору
оштра гвожђа и сломљене кости,
кад на Србље крену црни гости.

Како српска војска у сан паде
на мекане косовске ливаде,
конак даље од Новог Пазара,
бојна свита бану код Лазара:

за план битке да се договоре
и уз царско вино поговоре,
да сви узму жељу од свијета
уз мирисе косовског цвијета;

утом дува Проклетија дуну
и заклони облачином Луну,
тако уз свит муња са глечера
поче клетна Косовска вечера!

Сузиле су пахуље бехара
са свијећа у вино пехара.
којим Лазар наздрави господи,
челницима и сваком војводи,
преклињући да оставе свађе

великаше старије и млађе,
које љуто носи распра честа,
откад царе Душан Силни неста!

Дрхтала је Лазарева рука
од погледа Милоша и Вука
док здравицу бесјеђаше своју
челницима у сјутрашњем боју,
мучен мржњом Бранковића зета,

коме бјеше зет Обилић мета;

откад Милош војну слави доби
на Плочнику, на ком Турке поби,
Вук Милоша клевета шапатом
да издају глави са Муратом!
На најбољег натурена сумња
косну Кнеза као сува муња!
Часни Лазар. преморених леђа.
по старјештву здравице изређа,
првом с десна тасту Југ Богдану,
па с лијева Страхинићу бану,
онда редом челенке у пошти
по старјештву и царској милости,
све што вино причешћени пију,
позва Кнеже да сложно бој бију
и прогнају хришћанскога врага
са Косова и српскога прага
да му нема поганскога трага!
Све загрија царска ријеч блага.
Засијаше јунацима зјене.
винске купе почеше да пјене.
тада рука забринутог Кнеза
диже пехар за првог витеза,
који Турке код Плочника туче,
рашта Мурат на Лазара хуче!
Сва су мушка срца задрхтала
изнад пуних купа и бокала,
кад Кнез рече да ће пехар дати
војсковођи о коме се шапти
да ће поћи да служи султану,
што крв пије на Гази Местану;

ту у грлу Кнезу ријеч стану,
бисер суза у вино му кану,
а кад пружи пехар Обилићу,
Милош баци тај дар Бранковићу,
из просутог вина пламен сукну,
на Косовској вечери све мукну,

тад Обилић љуто Кнезу рече:

„Ако буде живих сјутра вече,
виђеће се ко је издајица,
ко клеветник, а ко узданица!
У руци је ноћас нашег Кнеза
част и живот српскога витеза!
Царска ријеч као сабља реже!
О издаји другом збори, Кнеже!
Сјутра идем да умрем за вјеру,
а здравицу царску и вечеру
Милош ноћас неће ни обићи!
Сјутра морам до Мурата стићи,
па ће силни Амурат Агара
умријети од мога ханџара!
Тако ни Вук што мене клевеће
од Мурата дар примити неће!
Сва облага мене и потвора
сустићи ће злобнога злотвора!
Када ми је било седам љета,
ову сабљу која Вуку смета.
својом руком ми је даровао
Силни, што је силно царовао!
Сабља моја од Силног Душана
сто пута је крваво кушана!
Мурат хоће Плочник да освети!
Косово ће правог да посвети!
Вид Бијели сјутра ће да види —
чије сабље Србин да се стиди!"

То прогрми Обилић и оде,
за њим горде одоше војводе!
Лазар отров здравице увиђе
чим Обилић с вечере изиђе
са Топлицом и са Косанчићем,
отровани клеветничким пићем!
Три војводе с вечере одоше —
у ноћ бојне коње ободоше,

затутњаше по тами копите,
остадоше чаше непопите!
Отидоше три бојна челника
са вечере Кнеза мученика!
У том трену повише канђела
заплакаше тихо три анђела!
А Кнез, сјетан, благослови вође,
сваки својој војсци брзо пође:

оставише Кнеза у шатору
да се спрема за потоњу зору!
Те су ноћи из поља и горе
нарицали косови до зоре
и капале звијезде крваве
са свијећа Лазару крај главе;

ноћ је чула како небо јеца
изнад Крста и Полумјесеца.
Испред зоре облак кишу проли,
те разглиби земљу и разболи:

зло за српске оклопнике тешке

и панцирце што ступају пјешке
У шатору свом Милош бугари —
што Турцима одмах не удари.
чим је турску видио ордију,
што не пусти оклопну Гвардију
и Мурата као код Плочника
нагна у слом Гварда заточника.
коју себи Душан Силни Створи
ко краљевић још у Черној Гори.
бојну страву ћесару и дужду,
с којом доби битку на Велбужду
ко краљевић поред оца свога.
посвећеног Краља Дечанскога!
Јадикује Милош што послуша
господчиће невитешких душа,
да не сломи Турке чим и' виђе
када с Гвардом черногорском сиђе
на стреломет близу до Мазгита,

на коме је позн'о Бајазида
на дуганом арапскоме хату
кога јаше у светоме рату!
Да је било само више вјере —
не би било Косовске вечере!
Не би дао Бранковићу Вуку
да му зада Лазареву муку!
Не би Турци до зоре копали
и јендеке дуге ископали —
припремили грдну поломницу
за претешку српску оклопницу!

Чим је зора крвава сванула,
звијезда је Зорњача планула
и просула крила ласта плава
изнад царских забринутих глава,
док су војске поклање сањале —
крстиле се сву ноћ и клањале!

Прије Сунца Лазар диже војску:

да је среди за битку косовску!
Прво разви оклопнике царске.
а за њнма стријелце себарске:

оклопнике са леђа да пазе
док кроз ажгам азијатски газе,
па пред славне оклопнике стаде!
Десно крило Југ Богдану даде —
да га води и чврсто га држи:

коњаници, од брзога бржи,
развише се иза старог Југа.
пружише се бојна копља дуга,
око оца Југовићи језде —
лете младе за старом звијезде!
Југовиће прате копља танка
копљаника Јуришића Јанка!
Да му крило лијево предводи,
Влађенићу Влатку, надвојводи,

Лазар с вјером широком повјери,
не слутећи о грдној невјери;

даде Влатку босанску коњицу,
за њим посла Рељу Крилатицу,
прати српска красота племића
војску краља Котромановића,
Влатко Вуков Влађенић пред њоме,
под њиме се ребра земље ломе!
Додаде им Живка од Хомоља,
за њим крену стријела најбоља!
Крилатици рече челник Лека
ђе га сила Игит-паше чека.
Даде зету Бранковићу Вуку:

да му држи у резерви руку,
оклопника тешких пет хиљада
да у сјечу крене изненада
и резерви турској на пут стане
да Мурату у помоћ не бане:

„Кад најгушће буде и најтеже,
чекамо те, Вуче!" - рече Кнеже.
Челник Муса маче војску Зете
да арапску коњицу пресрете;

за коњицом хрватскога бана
плаћеника Палижах Ивана,
овчар Јанко поведе овчаре
са Каблара, Овчара и Царе,
да помаже оклопнике тешке —
Ко не јаше вука, ступа пјешке!
За барјаком од свете Троноше
маче Ђорђе с Цера мачоноше!
Грачаници крену од Звечана
Мачва иза игуман Стефана!
Старац Кузун Јањо од Истока,
од Ресаве и златног Тимока,
пред себрима крену калуђере —

заточнике слободе и вјере!
Под командом Богића војводе
на вуцима са Мораче воде
пут Мазгита касају стријеле.
а за њима шубаре бијеле
златиборских високих копљита,
бан Угрена војска стреловита!
Војску Јакшић Дмитра и Богдана
дода Војсци Оногошког бана,
додаде им Деспотовић Јова,
за њим Миљан Вуков од Комова!
Од сталаћа војводу Тодора,
који јаше у оклопу дора,
посла Лазар са војском од Ниша,
коју води војвода Станиша,
да уставе буљуке Черкеза;

од Тимока два млада витеза:

Бијелића и Златнокосића,
и војводу Стевана Мусића,
крену Лазар пред Сариџи-бега
и татарску коњицу до њега,
којој Уруџ-беже узде држи,
куда јуре све копита пржи!
Са коњицом Богдана Љутице
пође Стеван, дука од Сјенице.
води Стеван овчаре с Пештера,

за стријеле мештер до мештера!

са војводом Мирком од Сријема,
јаше војска којој равне нема

ни на сабљи, ни на копљу дугу,

неуморна на мегдану дугу,

под командом Петра Шекуларца
и Видинца Владислава Старца.
Бан Страхинић с Косовцима оде
да бој бије крај Ситнице воде!
Иза леђа Страхинићу јаше
Херцег Шћепан к војсци Али-паше,

да му не да Ситницу да пређе
и Лазару нападне залеђе!
Дукађинце Леке капетана
пусти Лазар у правцу Чечана!
Кад јекнуше звона са Дечана,
прије Кнеза и прије икога
крену Милош, не пита никога!
Милош води у панциру борце —
Душанову Гварду Черногорце:

све бир-момке од чернијех гора,
од Ловћена до Солунског мора!
Обилића прати Злопоглеђа,
Мусић Васо покрива им леђа!
Мачемкољце Топлице Милана
прате сабље Косанчић Ивана,
они гварду Милошеву прате,
јашу момци дуговрате хате,
добро вјешти стријели и луку.
с обје руке у јуришу туку,
ко бећари Реље Крилатога.
што ждријебца јаше крилонога,
а пјевају и када бој бију
јаче него када вино пију!
Крајимиру Оливеровићу,
плавокосом и младом племићу,
оданоме и младом војводи,
Кнез одреди да једеке води;

Орловићу нареди да пође

чим кнез Радич од Захумља дође

и војвода Васојевић Стева

са војводом Вукотом од Кчева!

На коњицу Јакуб-челебије

посла Кнеже војводе смјелије:

Вучитрнца три Војиновића,
Силног Цара дивотна сестрића,
Војиновић Милоша три сина:

Гојислава. Војихна и Мина,

рече Кнеже да јашу уз њега
и чувају сјај његовог стега;

посла младог војводу Владету
да Евронос-пашу у налету
испред Кнеза оклопом одува,
да приступе Мазгиту не чува!
Војиновић Мирка, соколара,
јаше пратња уз кнеза Лазара,
а Љутица Богдан, оран кавзи,
оде да на Бајазида пази
и његове зле Татаре брзе,
који прво сијеку па мрзе!

Вас у злату стаде српски Кнеже
испред красне Цркве Самодреже!
Сину круна на сиједој глави,
војницима посвећеним слави
са причесним пехаром наздрави
и сва срца живну и оздрави:

„Витезови, моја чада драга,
мој благослов на вас с овог прага!
Погледнимо Цару и Комове,
српске цркве и српске домове,
погледнимо косовске равнине,
вшеничишта српска од давнине.
па нећемо жалити крв нашу!
Агарени на србинство јашу,
да поједу ко скакавци поље,
наше главе набију на коље,
спале свете цркве, намастире,

православне потурче пастире,.
српски народ да им буде робље,
хоће Мурат Србе да позобље!
Закрилници будимо цркава
докле свиће и докле смркава!
Боља ми је похвална смрт — Кивот.
но с поругом и у јарму живот!

Боље горње царство него доње.
зато у бој за вијенце горње!"
Од Комова кренуше вукови,
повише се овчарски лукови,
засијаше српови и косе,
орни себри да жању и косе:

да Косово широко раскосе
у широке и црне откосе!
Подигоше копља шаке грубе,
зајечаше рогови и трубе,
а цар Лазар мач диже високо —
Крст начини и кликну ко соко:

„За крст часни, витезови красни!'
Па загази у сами цик зоре
у дубоко Муратово море!

Кад се прве сударише љесе,
од судара земља се затресе!
Зајаука Поље од копита,
поче вриска коња и копљита!
Застењаше косовски брегови,
повише се копља и стегови,
зарежаше мачеви на ћорде,
смијешаше зубе двије хорде!
Коњи коње зубима кидају.
рањеници згажени ридају.
излијећу ребра из долама
куда топуз оре и пролама!
Ваде очи убојне стријеле,
судњи мегдан јунаци дијеле!
Као тигар тигра кад канџара,
Срб Турчина, Турчин Срба пара!
Сабље звече, а стријеле зуче,
Тука хуче, а Манџука туче!
Сукћу кратка и дугачка копља,
паде снопље руку преко снопља
исјечених и сломљених ногу,

јакају се који стајат могу!
Зурле зуре, а тимпани пиште,
коњи њиште. коњаници вриште,
гракћу врани. кликћу соколови.
небо бране крсташи орлови,
крв устави Сунце на истоку —
да разгледа кланицу жестоку!

Љућу сјечу Сунце никад прије
ниђе није доспјело да грије,
па је очи заклапало жарке
и небеске затварало шарке:

да не гледа што гледати мога
само зјена свевидећег Бога!

Српска густо збијена коњица,
као гора тешка оклопница,
спушти дуга копља па кроз кишу
од стријела турских у јуришу
брзо турске стријелце погази
и у тешком налету догази
про меканих и врелих брегова
на кољице великих бегова:

Али-бега и Балабан-бега,
на хатима мрким без биљега,
и њих брзо са бојишта скину,
па у истом залетишту рину
на коњицу Кара-Мукабила.
што се за бој наредила била
око ушћа Лаба и Ситнице.
која испред српске оклопнице
раздвоји се и вјешто повуче -
да је српски панцир не потуче,
па се врати брза и, окретна:

да обара све теже покретна
брда гвожђа српских оклопника,
без копљита брзих помоћника!

Измичући поклопљеној сили,
вјешто су се јањичари били
с оклопницом тромом и гломазном
по разбоју од крви омазном!
Оклопница Крилатице Реље
све пред собом у налету меље!
Срби кличу, Турци халакају,
безглави се трупови јакају;

рањени се боду и сустају,
испод коња безглави устају;

Труп до трупа безглав се копрца,
протеже се мртац преко мрца!
Без јахача пролијећу хати,
у вјечност се издужују сати!
Како сабља или мач сијевне,
тако глава на небо зијевне!
У очима расутим по Пољу —
крст и луна на небу се кољу!
Српска тешка оклопница ступа,
турска лака коњица одступа
пред панциром Реље Крилатице
и сјекиром Богдана Љутице!
Полумјесец ко од сабље рана
крвав бјежи испред Страхин бана'
Ратна срећа обје војске чува!
Не би могла устока да дува
кроз густину копаља дугачких
и силину крикова јуначких.
а кроз густиш витих коњских ногу
јаже крви стакат се не могу!
Равнина се под војскама гиба.
боле ноге од великог глиба:

тешки коњи тону до кољена,
а пјешаци грезну до кољена;

крв клобуча и језерца прави,
рањеници вуку се по трави
и скупљају просута цријева —

крвавица вшеница зријева!
Небо слуша очаја гласове.
младо жито повија класове!
Стиже Србе Лазарева клетва —
траје страшна на Косову жетва!
Врела крвца врућу земљу соли,
лијево се турско крило топи.
а враћа га Ејуб Челебија
и јуначки српски газ одбија!
Уз Ејуба ступа Али-паша
и коњица паше Тимурташа
уз Балабан-бега Инџеџика,
који не да данути декика:

сабљом Турке нагони и кори —
витезове српске да замори!
Јакају се два крвава мора!
Мусић Стеван гони брзог дора
да пресрете чеченског хана,
витезови без страха и мана
прате красног Мусића војводу,
из Ситнице крв изгони воду!
Пред очима гвожђе ватру врца.
пучу дивља у звјеркама срца
од кукњаве, плача и лелека,
бјежс птице у брда далека!
Од врискова ни вјетар да дуне.
мртви зној се слијева са Луне!
Нарастају брегови лешина,
смртна магла, пара и прашина
судилиште Косово застире -
смрт узима стада и пастире!
На ЧАК мачем ЧАК сабља узвраћа,
на ЧАТ копљем ЧАТ копље одвраћа.
од јаука магла се подиже,
а од суза дим до неба стиже,
од халака и болног лелека
стресају се орлишта далека.

а звијери испуштају душе —
два се цара у своју крв руше!

Обрете се клин српске Гвардије
усред турске срдите ордије -
раздвојене силином продора;

пут главнога турскога чадора
гордо ступа про љеса лешева
у панциру пратња Милошева!
Милош с Гвардом старих оклопника,
с којом сломи Турке код Плочника.
ће је и цар Амурат плакао
и поражен једва умакао,
јањичарске бреше кад проломи,
стопи сабљу а копље преломи,
бану кроз крв до Гази Местана.
на копљомет Муратовог стана!

Гледа подне са брда лешева
како крчи Гварда Милошева
до Мурата на Мазгиту путе,
сијекући акинџије љуте —
дворјаничке крваве газије,
доведене из дроба Азије.

Салијећу дивље канџе кивне
Милошеве оклопнике дивне.
стару Гварду Душана Силнога.
што бијелог орла двоглавога
на бакреним штитовима носе
и душмане мачевима косе!
Глуви небо од цике мачева.
коњске њиске и људских плачева!
Од топуза лобање рскају.
кости крште. мозгови прскају,
буздовани кости преламају,
а наџаци леђа проламају,

од велике крви трава гори,
луде птице и звјерке у гори
од страшнога дрмања и треске —
плачу красне Грачанице фреске!
Крче Срби пут кроз живе кости,
про лешева преко крви мости
стара Гварда Душана Силнога
под командом витеза првога,
који Царство насјечено диже,
крвав пламен лице дану лиже!
Милош Гварду уморну соколи —
да љутоме ажгаму одоли!
Милош има побратимска крила:

витезове — заручнике вила,
на хатима златоседланијем,
урешени златом везенијем
аздијама и са челенкама,
дивним перјем са трепетљикама,
ко ратници свети Грачанице,
витезови царице Милице,
десну руку Топлицу Милана
и лијеву Косанчић Ивана,
Милош као свети Меркурије
блистав — језди на челу Гвардије
и на чадор Муратов је води:

да погине или да се роди!
Плавокоси, муњоликих вјеђа,
стравном пољу изломише леђа
и пред чадор Муратов бануше,
ђе три горе јунака пануше!
Како Мурат тешки пролом виђе,
изван себе од љутине сиђе
са кургана од врећа памука
па љут сабљу на своје исука
и на пратњу стрављену повика:

„Ударајте турскога крвника!
Борите се. црни несрећници,

оборише чадор невјерници!"
Залуд Мурат Бајазиду сила
свог улака, брзог као вила,
и зва сина да га старог спаси,
да су чадор опколили Власи,
а он све то са кургана гледа
ђе ће да се Обилићу преда,
иште Мурат помоћ да му дође.
јер уз њега нема доброг вође,
ни Евронос-паша са њим није,
но се старац са Лазаром бије,
па му пратњу жању као снопље,
да је близу невјерничко копље,
сам да дуго издржати неће,
да стријеле и до њега меће!
Но Бајазид оцу не поможе,
жељан да се престола доможе,
те је муку у души пекао
и падање очево чекао,
гледајући како муслимане
мори Милош низ крвне пољане,
сладило се Бајазиду срце
што падају међу турске мрце
Милошеве Гвардије челенке
и постају на разбоју сјенке.
Тврд Бајазид Муња трпи, дува.
своју војску у резерви чува:

зле Чечене и Татаре мрке,
па кад Срби сустану од крке.
а Косово зине као рана
и погубе Власи Гази-хана,.
те и њега узме крви море.
да Татаре пусти иза горе
и уморне Србе да докрајчи,
па за круну војску да похарчи!
Али битка код чадора траје,
стари гавран над Муратом граје,

Срби главни чадор оборише,
мртвима се гробља отворише,
у крв паде Топлица Милане,
поред њега Косанчић Иване,
ту Гвардија оста затрпана
црном гором мртвих муслимана,
Турци бране цара тјелесима.
грабе ко ће прије небесима,
ту и Милош са Ждрала се сруши
у црну крв и чадор уруши,
паде Милош са бојнога хата
после борбе дуже од два сата
и велике сјече и покоља
на средини Жертвенога Поља!

Пјевају кос и ситна сјеница
све што виђе небеска зјеница
што се збило на Гази Местану
око подне у Вилову дану —
како Мурат пред Милошем паде
и сам Милош небу душу даде.

Када сјеча пред чадором преста
и Србаља на ногама неста,
љут Амурат поче да прекраче
турско трупље и да виче јаче,
и да кори оба своја сина
што га сила не заштити њина,
па Амурат-хан, мркијех вјеђа,
са рукама старачким на леђа,
прекракаше много трупље турско.
нападало на трупље ђаурско,
те у џенет тако слаше душе
муслимана што из крви пуше.
по староме турскоме адету —
да су турске душе у џенету,
не стајући да краче и виче —

док из мртвих крвав Милош ниче
са ханџаром блиставим ко вода!
Бачен с коња Обилић војвода
на гомиле мртвијег јунака,
без челенке и панцир калпака,
вас у крви, ускрсну из рана
и умотри кроз крв Гази-хана.
па полеће као оро сури
и у Цара бистри ханџар сјури
до корица од јелењег рога,
задњом снагом, призивљући Бога!
Амурата до грла распори!
Паде Милош чим Цара обори!
Крива сабља кад Милоша шину,
душа му се у небеса вину
и Ловћену полеће у подне
из кључева крви благородне!
Онда Турци од јада и муке
посјсекоше Обилићу руке,
па десницу што им Цара смаче
на вратима турбета истаче
сам Бајазид, те у сребру труне
осветница Лазареве круне!

Обилићев ханџар кад засија,
небо му је грохотом насмија!
Ограши се небо свом витезу —
вјерном Христу и Честитом Кнезу!
Чим испуни Милош завјет царски.
соколови кликнуше себарски
и крвави у небо сукнуше —
пред Србљима Турци устукнуше!

Млад и висок Бајазид на коњу
гризао је љуто усну доњу,
чекајући да му улак јави —
да с' у крви хан Амурат дави,

да вшеница крвавуша зрене,
па да љуту Татарију крене,
а кад зачу Бајазид Агара,
турска сила да оста без Цара,
брзо призва свог Ејуба брата,
па му стегну гајтан око врата,
евнуси га задавише луком,
сконча Ејуб Челебија с муком,
диже круну из очеве крви
и постаде цар Бајазид први,
па халакну резервну коњицу
на уморну српску оклопницу,
која пола дана у крв греза
за слободу, Часни Крст и Кнеза!
Чим Бајазид златном сабљом ману,
рече старом татарскоме кану:

„Са крвавог косовског пазара,
хоћу живот Оглуа Лазара!"
Татаранке сабље залајаше,
гавранови пољем заграјаше,
крвавијех крила узлећеше
и Лазарев центар надлећеше!

Лазар светом Виду се помоли,
па јунаке поче да соколи!
Да је Лазар у том трену знао
да је Мурат пред Милоша пао,
молио би Саву свијетлога —
да му душу отпрати до Бога!
Не слутећи да Мурата нема
на Мазгиту да му дочек спрема,
и Лазар је више од по дана
крчио пут до Гази Местана,
сијекући војске силних паша!
Али-паша и Евронос-паша
гонили су Манџуку и Туку
и Србљима задавали муку,

замарали српску оклопницу,
не штедећи арапску коњицу!
Газио ,је Лазар ка Мурату
пут Мазгита на високом хату
са коњицом три Војиновића,
Крајимира Оливеровића,
оклопницом два брата Мусића
и четама браће Југовића,
за барјаком трона Кнежевога
у десници Бошка Југовога,
са дванаест златнијег крстова,
колика је и пратња Христова!
Од Срба су Турци крили муку,
проклињући Милошеву руку,
што је Гази-хани распорила
и у крв му престо оборила!

Кад Бајазид Муња силу крену,

Лазар виђе како у том трену

поче бијег босанске коњице

за војводом Влатком пут Дренице,

те лијево српско крило просу!

Тад Бајазид спусти бритку косу

и покоси Рељу Крилатога

и стријелце Живка Хомољскога!

Тада клону Лазарева рука,

али има још наду и Вука:

да резервне оклопнике пусти
и прегази живистијан густи,
који обруч око Срба стеже!
Залуд често погледује Кнеже
уз косовске зелене брегове—
да угледа крстате стегове,
да Вукови мачоношци сину

и по турској коњици ошину!

Турске хорде, кивне и одморне,
кидисаше на Србе уморне!

Опет Лазар посла тицу Вуку —
да похита и олакша муку,
па јунаке на муци соколи
да турскоме ажгаму одоли,
ишчекује удар оклопника,

под командом Вука клеветника
опричника Косовске вечере,
отроване чемером невјере!
Узалуду Лазар Вука чека,
Турци под њим убише Зеленка!
Брзо вјерни Крајимир војвода
одморнога коња Кнезу дода!
Докле Кнеза на хата дигоше,
војници се српски препадоше!
Бузуџије турске повикаше:

„Нема, Власи, више круне ваше!"
Бузуџија дрека се разлеже:

„Невјерник је потучен. побјеже!"
Чим се Лазар на Кулаша вину,
сабља наде у руци му сину:

„Ево, Србљи, жив сам!" Лазар рече
и настави јаче да сијече!
Српску наду мртви сан поклопи:

неће стићи Вукови оклопи!
Вук Бранковић измори војнике
Хајдар-паши гонећи бојнике
исподл дугих голешких присоја
много прије одсуднога боја,
па не бану у бој за хришћанство

и вјечито Лазарево царство!

Оста српска нада крај Голеша,

у оклопу трошном леш до леша!

Кољу сабље, а кољу мачеви!
Сијеку се врисци и плачеви!
Оклопници крвави падају.
још се Србљи у Вука надају,

који бјеше турски роб постао:

Крст издао што је жив остао!
Бране Кнеза мотика и кука -
рањен Лазар прокле зета Вука!

Ту анђео, одсјечене руке,
гледа како Србљи трпе муке!
Зачу како сува. муња сјекну,
када рањен Лазар болно јекну:

„Повуче се Бранковићу Вуче,
моје клетве нека му траг муче!"
Наста мука и грдна пометња!
Неста снага огњена. пометња!
Опет Лазар соколи јунаке,
барјактаре да дигну барјаке!
Кличе Кнеже и гадаром реже:

„Ђе си сада, Милошу витеже!"
На Србљима крв спече хаљине
чим виђеше са мале даљине:

на копљима три лијепе главе —
три војводе Лазареве славе,
прве жртве Вукове невјере.
што одоше с Кнежеве вечере!
Накопљена Обилића глава
окрвави зјену неба плава!
Али Кнеза нештедице бране
Деспот Дејан и Страхинић бане,
дукађински Лека капетане
и барјактар Иванић Јоване!
У том трену бану Овчар Јанко,
за стријелом пушта копље танко,
овчари га вуклики слиједе,
од њихових стријела блиједе
на хатима једренске делије,
никад није чете веселије
улазило у бој за Крст Часни,
у који се ни декик не касни,

од Јанкових вукликих овчара,
што за српског изгинуше Цара!
Српски сабор уз Кнеза се држи.
али турски буљуци све бржи
обруч стежу и љутито режу,
крици земљу и небеса вежу!
Крвав витез витеза кликује,
стари Богдан ђецу довикује:

барјактара Бошка и Дамјана,
Милутина. Момира. Стефана,
Андријаша. Војина, Јована
и најмлађег нејачка Огњана!
Гледали су јунаци тог дана
првог српског оца Југ Богдана
усред боја са девет синова,
блистала су одличја њихова:

Дамјан брзи брзога Зеленка,
прати старог оца као сјенка;

Момир. повит по зекаљу витом,
штити оца великијем штитом;

Војин чува Кнежеве стегове,
зуче љуто стријеле његове;

вито копље младог Андријаша
проби панцир паше Тимурташа;

Стефан хитро са брзог дората
чалме дугим палошем довата;

за њим Јован. састављених вјеђа.
чува оцу од Чечена леђа;
а Милутин између стријеле

на биране саруке бијеле;

млади Бошкона зорном алату,
вас у срми и у сувом злату,
испод крсног Кнежевог барјака
чува брата Огњана нејачка
од бијеса и турске јарости!
Летијаху из долама кости
од топуза Југовић Огњана!

Југовићи, витешка одбрана,
крију ране, Царство српско бране,
цвијет задње Кнежеве одбране!
Осам коња под Богданом црче,
на деветом старцу сунце мрче!
Паде старац низ мрког алата,
али девет Југовића брата
бране Кнеза и Турке сијеку,
низ крваву Ситницу ријеку
плове мртви Кнежеви јунаци,
перјанице српске и барјаци!
Часна ђеца старца Југ Богдана
постадоше украс Видовдана!
Стари Богдан прије него паде
и јуначку душу Богу даде,
видио је три сина у крви!
У боју је пао Јован први.
уз Јована Стефан до Момира,
прште Југу ћемер од панцира
од крилате татарске стријеле!
Остадоше да мегдан дијеле
Бошко и пет у ранама брата!
“Отворимо српском Цару врата!“,
кличе Бошко Југов по Косову.
брани с браћом вјеру Исусову!
Како српска сабља љуће реже,
тако турски обруч јаче стеже!
Под ногама црна крв клобуча,
траже Србљи излаз из обруча!
Бране Кнеза од крајина бани,
шкргућу им мачи коврдани!
Куда коље Муса Арбанаса,
крвава ће вшеница да класа!
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче,
брани Кнеза и топузом туче!
Бан Страхииић Турке пресијеца
сабљом кривљом од младог мјесеца!

Војиновић Милоша три сина:

Гојиславко, Војихна и Мина,
стег Душанов бране од Татара,
крв се стаче са бритких гадара!
Војиновић Мирко придржава
Кнеза који муке издржава!
„Који оно под барјаком језди,
је ли брато Даници звијезди?",
питају се задивљени људи.
„Оно Бошко Југов наду буди
српској војсци: да не задријема
усред боја! Таквих више нема
витезова Царство насјечено
и честито племство исјечено!
Свети Виде и Богородице,
како снага једне породице,
Бошко Југов и његова браћа —
српску наду из понора враћа!
Тешки алат по мртвима гаца.
пјену и крв преко себе баца.
из нозлрва југовином дува,
господара од сабаља чува,
пред копљима слијеже курјачки,
под њем' Бошко полего момачки.
крсташ царев сам по Пољу вије.
јањичаре разгони и бије!
Сја челенка плавокосог војна,
у руци му бљеска сабља бојна.
плаве очи сијеку страхотом
плаче небо за мушком љепотом.
над којом се ваздуги дан врти
црно око љубоморне смрти!
Мусић Стеван сијече и пјева:

„За Крст Часни. ђецо Васојева!"
Крилатица Реља од Пазара,
ћера турске ђорде од Лазара!
Пресијеца чалме сабља танка

из деснице Јуришића Јанка!
Турски јаук допире до Меке
од топуза капетана Леке!
Овчар Јанко стријелама бира
златне чалме паша и везира!
Брани вјерни Крајимир једеке,
јањичаре збија у јендеке!
Цркавају коњи под Лазаром,
бије Кнеже крвавом гадаром!
Крсташ барјак Павла Орловића
прате копља Јанка Јуришића,
Јанко поред Орловића гази
и Лазара од Татара пази!
Гледа Лазар преко црних шума,
ишчекује Радича од Хума!
Задња капља српске наде кану,
кад у сјечу доста касно бану
као вихор од Облака града
под командом Облачића Рада
три хиљаде брзих коњаника —
да избаве Кнеза мученика!
Иза Рада Васојевић Стева,
у руци му сувомуњка сјева,
иза Стева ваистина слуга
и хиљада убојника друга —
сви грунуше у турску ордију,
да се за Крст до потоњег бију!
Поче сјећи Азијате љуте
змај Облачић и да крчи путе
кроз љут ажгам до српскога Цара,
пече ране видовданска јара!
За њим ступа Васојевић Стева,
дугим мачем сијече и пјева:

„Мало сам се одоцнио, Кнеже,
немој твоја клетва да ме стеже!"
Облачићи бију и вапију —
да проломе до Кнеза капију!

Облачићи бију задњу битку,
напајају крвљу земљу житку,
но узалуд и сјеча и треска —
залуд капља у мору пијеска!
Мало бјеше уз Лазара руку
да наткољу Манџуку и Туку!
Залуд себри и жању и косе —
коло српске среће расуло се!

На заласку Видовога дана,
крв источи Србљима из рана!
Спекоше се од крви доламе!
Дрхти земља од турске помаме!
Лупа с неба ко сабља од сребра
кад огрија исјечена ребра —
започеше крај Ситнице воде
да падају себри и војводе,
што до смрти уз Лазара бише,
штитише га и крв храбро лише!
Ту бијаше и танких војвода,
малих срца и млакога рода,
што гледаху скрштенијех руку
Лазареве подвиге и муку!
Ту се тањеж врло млако тукла
и лукаво из боја се вукла
у заклонке. куда крв не тече.
да их српска клетва посијече;

Гледали су страшљивци са стране
како Царство витезови бране
Из светога боја све утекло
косовско је гудадо посјекло!

Турци љуће црн обруч стегоше,
најљепши се откоси слегоше
јуначкога српскога цвијета —
красни момци овога свијета!
Паде Српског Царства крута међа

ђе погину Срђа Злопоглеђа!
Гракну гавран Срђи иза вјеђа,
оста Лазар без штита од леђа!
Поред оца од стријеле паде
Срђин соко Нејаки Ненаде!
Са Лабуда, седлу низ облучје,
паде Ненад оцу у наручје!
Поче земља од крви да јеца,
што падају уз очеве ђеца!
До Момира Топлице Милана
паде Лауш Косанчић Ивана!
Ђе се сруши од Хомоља Живко,
сломи сабљу Обилићев Ивко!
Како паде испод сабље криве,
кроз прамове ишчупане гриве
букну ружа под срцем на свили -
соко над њим остаде да цвили!
Чувао је Срђа Злопоглеђа,
уз Ненада свога, иза леђа,
храбру ђецу витешкијех кућа
докле му је истекла крв врућа!
Стег Душанов потоњи пут диже
Војиновић Мирко кад га стиже
татаранка отровна стријела —
крикну божур из грла бијела!

Још се један крсташ пољем вије,
с Бошком брата ни једнога није:

без браће му коњи пролијећу,
соколови братски надлијећу
крсташ Царев у Бошковој руци -
арлаучу азијатски вуци!
Још се нада сили да одоли,
зове браћу — брани живот голи!
Крвав Бошко језди и погледа —
да на коњу Огњана угледа;

тешки камен у срце му сиђе

кад без браће осам коња виђе!
Без Дамјана кад виђе Зеленка,
полеће му са перјем челенка,
па се просу дуга коса плава
по очима рањенога лава!
Јако срце у јунаку свисну
кад Огњанов крвав соко писну!
Сам, још једном, ко без крила соко,
српски барјак подиже високо!
Изнад Бошка Југовића сама
зјена Сунца поста црна јама!
А кад њега шину сабља жедна.
на српску се славу спусти ледна
суза мутног сестринскога ока —
паде крсташ Бошку преко тока!

Сунце у крв кад поче да пада,
виђе Југа међу девет нада:

Југовића пао бор до бора.
око мртвог борја мртва гора!
Дан крвавог ока гледа с Кома
тешки полом Југовића дома!
Крваве се сузе још циједе
старцу Југу са браде сиједе:

изнад ђеце, мртав, руке шири
отац на ког вјетар смрти пири!
Југовиће буде коњи њиском.
соколови сузама и писком.
лави реже — мртви Турци бјеже!
Часни себри леже око Југа,
из њине се крви диже дужа
у славолук задњег српског Цара,
плач се чује мртвих соколара!

Крилатица Реља кад погину,
још Страхинић бјеше на ђогину,
а кад њега крај Ситнице воде

дохватише жедне турске ђорде,
те се мртав пови преко коња —
српска сабља сијевну потоња!

Тада Луна Крсту се насмија,
а запишта на Голешу змија
и одреза сабљом косу вила,
то је сестра Обилића била!
Изнад мртвог Страхинића бана
затвори се око Видовдана!
Да не гледа полом — око склопи
па не виђе облак што поклопи
паденије у крв српске круне
с главе која на небу не труне!
Вас у крви, Видовдан не виђе
трен у коме међу падше сиђе
славни Лазар — закрилник цркава,
прије но што поче да смркава
изнад страшног косовског мегдана
отвори се око Видовдана!

Над поклањем српских витезова
заплакаше свеци са зидова
Пећаршије, Љевишке, Дечана,
Самодреже, Жиче, Сопоћана.
зајецаше звона Грачанице.
Студенице. кома, Раванице,

Милешев и Морача јече,

из Ђурђевих Ступова крв тече
сину суза Бијелог анђела,
свих олтара плакаху канђела,
отвори се Ћивот Светог Саве
пред гласником посјечене јаве,
од Каблара све до Хиландара —
лелек себра небеса отвара!

Кад се војска на Косову слеже.
виђе с неба часни српски Кнеже
своју главу на врху ханџара
у десници старог јањичара!
Џамрљаху кости у старишу
докле главу носаше падишу!
Жури старац кроз крв до појаса,
крвавијех руку и кајаса.
Бајазида цара да дарује
царском главом што небом царује!

А кад прими Бајазид Агара
часну главу светога Лазара,
принесе је са поносом, киван,
цар Мурату на вјечити диван!
Два се мртва сретоше погледа,
царске очи пуне вјечног леда,
гледаху се без крвавог бљеска
ледне очи два цара небеска,
што минуше из крви и меса
у тијесна за душе небеса!

А кад Лазар Мурату у оку
виђе гордог Милоша у скоку
са ханџаром бистријем од воде,
мирно међу свете Србе оде!
Чим је глава у бунар пристала.
из гркљана лоза излистала,
сама глава из Ђузел-бунара
пође — нађе свети труп Лазара,
узнесе се онда небу зраком:

јунацима да влада над мраком
и да часне окупља војводе
крај небеске Ресавице воде,
која небо таласима сребри,
са које ће пити часни себри.
бранитељи задњег српског Цара —

покошени ко вшеница јара,
на Видовдан на Косову равном
по витештву и по жертви славном
над којом ће да влада светима
Кнез на земљи — Цар на небесима!
Чим небеској Раваници приђе
Лазарева глава прво виђе
Обилића како своју главу,
посјечену за витешку славу,
ставља испод Христовијех ногу,
блажен што је поклонио Богу!

Кад Бајазид виђе, жедан славе,
обретење Лазареве главе,
на Косову оцу Турбе диже:

да му Србин свијећу зажиже,
све док Луна по Косову грије,
а Крст Часни по гори се крије,
све док Србљи пију ропства сузе,
па Милици Лазаревој узе
милу ћерку Оливеру вилу.
пријатељство утврди на силу.
Лазаревић Стефана и Вука
узе моћна султанова рука.
па побједно у Брусу пожури:

тад никоше косовски божури —
боје крви и неба цвијеће —
то је земља заждила свијеће
јунацима којима и сада
змај-Обилић за облаком влада!

Гладни врани — изгибије гости,
очоплише брзо храбре кости.
па бљеснуше коштане гомиле
по Косову ко сњежне громиле,
дуго су их вјетрине ломиле
и студене кише их домиле,

а орлови, синови звијезда,
од лобања градили гнијезда,
расијане пољем без погреба,
преко вучјих лога и сугреба,
без тамјана и без воштаница,
од њих поста Црква Коштаница,
млађа сестра Цркве Самодрже,
у њој свети опијела држе
причешћеној војсци светог Вође
што Христовим путем славе пође.

Сваког љета, чим божур исцвјета,
Милош слази и Косовом шета
с јунацима што Милоша прате
по разбоју и опет се врате
за Милошем са Жертвене њиве,
изабрани да вјечито живе —
у пјесмама које крај ватара
поју струне српскијех гуслара.

Повратак на ПОЧЕТАК                                              Повратак на "ПЈЕСМА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА"