Божидар Ђурановић
ЦРНОГОРСКА СПАРТАНКА
На Граховцу, пољу од мегдана,
Војске су се смијешале двије:
Осам страшних и крвавих дана,
Тешка борба престајала није.
Турска војска, одморна и јака,
А по броју већа седам пута;
Наваљује на шаку горштака,
Ко аждаја, ненасита, љута.
У сред страшне треске и ломљаве,
У гомиле сасјечених људи;
Кадри-паша остаде без главе,
Црногорска сабља му пресуди.
Нестало је олова и праха,
Па ханџари сијевају љути;
Турска војска, безумна од
страха,
Види да ће листом изгинути.
Онда турци почеше да бкеже,
Побацаше сабље и кубуре;
Ту их мртвих на хиљаде леже,
Кроз крваве кланце и гудуре.
А Цетиње с нестрпљењем чека,
Завршетак историјске битке;
Кад ће звона манастирских јека,
Поздравити славне побједнике.
Књаз Данило замишљено шета,
На миркове гласнике се љути;
Силна маса скупљенога свијета,
Пред Биљардом покајнички ћути.
Док одједном уз Цетињско поље,
Перјаник се на коњу појави;
Књаз потрча преда њ брже-боље,
А страхује шта ће да му јави.
Не познаде перјаника Мата,
Вас је крвав, на њ је десет рана;
Већ на прси медаље од злата,
И под њиме вранца од мегдана.
„Весели су гласи господару!
Ми смо срећне доживјели дане,
Сломили смо крила турском цару!“
— Виче Мато а притиска ране.
Још то Мато изрекао није,
Загрмјеше стотине пушака;
У знак грдне турске погибије,
И побједе граховских јунака.
Зајечаше звона с богомоље,
Јекну пјесма цетињскијем градом:
Сво цетињско одјекује поље,
Заљуља се коло пред Биљардом.
Док ево ти другог перјаника,
На турскога отетога хата;
Носи писмо од војводе Мирка,
Са Граховца главнога команданта.
Књаз читаше писмо од војводе,
С пуно пажње и веселе жеље:
Док се смрачи — и у коло оде,
Те прекиде народно весеље.
Не зна народ о чему се ради:
„Шта би ово“ у чуду се пита,
Из њедара књаз писмо извади,
И пред свима отпоче да чита:
„Драги брате, господару мили,
Јављам ти се с крвавог Граховца:
Ми смо турску силу саломили,
Да се прича док је Црногорца.
Граховац је — Косово постало,
То је људска лазина крвава;
Ту је мало живијех остало,
Као снопље — лешеви без главе.
Колико је мртвијех тијела:
Да долети Равијојла вила,
И да броји три дана бијела,
И опет их неби избројила.
Кадри-пашу, турског команданта,
Будућега великога везира;
Оштра сабља шину иза врата,
Црну Гору више да не дира!
Док је Црне Горе и Цетиња,
И на Ловћен гроба владичина;
Граховац ће бит' наша светиња,
И јуначке славе величина.
Књаже, брате, никад тако прије,
Не кошта нас добијена слава;
Хиљаде су погинуле двије,
Биранијех црногорских глава.
Међу њима три сокола сива:
Три најбоља Црногорца твоја,
Ђе се слава са сабљом добива,
У моменту најжешћега боја.
Прво ти је поп Јововић Лука,
Испод Гарча, високе планине;
Твоја десна из рамена рука,
Из јуначког села Марковине.
А друго је поп Ђуро Кусовац,
С Љуботиња — војвода признати;
Твој најбољи мрки Црногорац,
Који ће се вјечно спомињати.
А треће је дика перјаника;
Манојловић Ристо из Голије,
Змај огњени, Обилића лика,
Ни вила му равна била није.
Име ће се њима спомињати,
Док постоји наше историје;
Гусле ће их српске прослављати,
Докле сунце Црну Гору грије!“
Писмо стави за џамадан златни,
Па говори скупљеном народу:
„Мој народе, витешки и патни,
Колико нас паде за слободу?!
Сви сте чули шта ми Мирко пише,
Колико ми бораце нестаде;
Није живих остануло више,
Него што их на Граховац паде.
Да ми нико погинуо није,
Него Ристо, Ђуро и поп Лука;
За три ове јуначке делије,
Сва би Црна Гора да закука.
Иако ће побједа граховска,
У свјетске се писат' историје;
Нек умукне пјесма црногорска,
Нама данас до весеља није!“
Књаз бијаше смркнутога лица,
Крупне сузе смутиле му очи;
Докле једна поносна старица,
Из народа, пред књаза искочи:
„Господару! Шта уради ово?
Због чега си прекрстио руке?
Нека пјесма одјекне поново;
Ја сам мајка Јововића Луке!
Ја сам Луку јунаштву учила,
Да јуначки треба да погине;
Ђе потреба највећа би била,
За слободу своје отаџбине.
Свој је живот за слободу дао,
Ђе су оштре сабље сијевале;
Јуначки је на бојишту пао,
Јунаци се сузама не жале!
Поносна сам са његовом смрти
Живот даде ђе га треба дати;
Па весеље треба наставити,
А ја и ти, књаже, заиграти!“
И старица Јововића Ћетна,
Не марећи за полом граховски;
С погибијом свога сина сретна,
Заиграла, с књазом, црногорски.
Пјесма јекну јаче него прије,
С манастира звона загрмљеше;
Још Цетиње не доживље прије,
Свечаности ни прославе љепше.
Црна Горо, тврда и врлетна,
Благо твојим крвавим кланцима!
Ти ћеш бити поносна и сретна,
И богата земља с јунацима!
Докле мајке, као Ћетна што је,
Мушког срца, тврђег од камена;
Рађају ти браниоце твоје,
Призната ћеш бити и чувена.
Па зар не би величина ова,
Задивила чувене Спартанке?
На глас смрти својијех синова;
Да играју црногорске мајке.
Ово само Црна Гора има,
Нико више на овом свијету!
Ко је раван с Црногорцима,
Кад се гине за слободу свету?
