Петар Ј. Сарић
ЈУНАЧКИ ДОМ
Када
пусто Косово остаде,
Када
круна са Лазара паде,
Кад
се облак на Балкан нанесе,
А
застења земља и потресе,
Писка
стоји сиротиње раје,
Нико
њене не чује вапаје.
Зори
знака ни од куда није,
Нема
јарког сунца да засије,
Пуста
брда тама обавила,
Врани
црна отесају крила.
Брдима
се вију лешинари,
А
пољима тутње јаничари.
У
тој муци и тешком времену
Бјежи
Србин суроме камену,
Ђе
је зима и ђе вјетар дува,
Да
се брани и слободу чува.
За
пасом му леденице двије,
Међу
њих се љути ханџар крије,
Сва
му дршка сребром извезена
По
њој искре драгога камена
Угашене
Лазареве круне
Слика
кнеза како Вука куне,
И
Милоша како сабљом маше
Ђе
на муке Мурат издисаше.
А
низ ханџар златна пишу слова:
О
Косово, рако Србинова,
Тебе
цвијет закити јунака,
Црна
земља да им буде лака.
То
што оста рањено побјеже,
Што
у ланце нешће да се веже
Ових
тврдих прихвати се крша
Ту
му барјак слободе лепрша,
Ту
му сунце рано огријава,
А
танко се на камену спава.
Ту
борови црну земљу крију,
Орлови
се повисоко вију.
Ту
су густи букови омари,
Ђе
не цикте бистри џефердари,
Ђе
се оштре јатагани љути,
Ђе
су кланци и тијесни пути.
При
стијени гради колибицу,
У
њој склања нејаку дјечицу,
Клин
дрвени туче у камену,
Све
о њему виси му знамење.
Ханџар
љути у камену сије,
Поред
њега леденице двије,
С
друге стране пушка аберданка,
Сво
оружје што је за јунака.
По
колиби друго ниђе ништа,
Само
ватра сија са огњишта.
На
вериге висаше пињата,
Око
ватре дјеца гологњата.
На
пањ сједе од кврге церове,
А
привати гусле јаворове
Па
притеже струне на гуслама,
Стаде
лако ударат прстима.
Па
та дивна музика њихова
Би
разговор ових соколова,
Што
им срца распаљива вруће,
Што
им дава снагу и прегнуће.
Распали
га па ко соко кликну,
Ил'
ко јелен под ранама рикну:
Родна
грудо с крви заливена,
Србинова
круно затрвена,
На
срамоту слободо узета,
Сиротињо,
шта ли коме смета.
Еј,
докле ћеш јадна да робујеш.
Небо
плаво да ли ово чујеш?
Поглед
баци на ове стијене,
Ђе
јунаци поштење цијене,
Кроз
бојеве и љуте мегдане,
С
пјесмом гину и слободу бране.
Више
ништа остало нам није,
До
крш ови што га сунце сије,
Ђе
његови не залазе зраци,
Ђе
с Косова дођоше јунаци,
Ђе
се поклич јуначки пролама,
Ђе
слобода не долази сама,
Ђе
је вазда грмљавине јека.
Одлијежу
брда од лелека,
Миле
сестре за браћом наричу,
А
он поче крај огњишта причу:
„Чујте
моја дјечице малена,
Још
ће бити тешкијех времена,
Упамтите
што сам рек'о вама,
Да
слобода не долази сама,
Вазда
били непобијеђени,
Када
камен бранили рођени...
Сунце
јарко над вама гријало
Ваше
чисто оружје сијало
Ви
се вазда њиме поносили,
А
здрави ми и весели били!“
Успали
се срце у јунака,
Док
се зачу плотун од пушака,
Гусле
спусти, зграби џефердара,
И
замаче пут густог омара
Ђе
но брда од плотуна јече,
Ђе
ханџари у десници звече,
Ђе
је гинут' за слободу мило,
А
ми мајци остасмо у крило,
Па
нас с муком јадна подизала,
А
кроз причу често сјетовала,
Кад
одрасли људи постанемо
Да
свом роду вјерни останемо,
И
слободи са крви стеченој,
И
заклетви свог оца реченој.