Божидар Ђурановић
СЕРДАР ДУКА КАНКАРАШ
Јунаштвом се прогласило
Име Дуке Канкараша,
Кад је оно нападао
Црну Гору Омер-паша.
Нема шанца, ни бусије,
Ни бојишта, ни мегдана,
Ђе се није налазио
С четом својих Голијана.
Када виђе Омер-паша
Моћ и снагу црногорску,
И да своју многобројну,
Преполови силну војску.
Не освоји Црну Гору,
Нити стече ратну славу,
Но замало не остави
На Крш Орлов, своју главу.
Кад се млади књаз Данило
Ослободи Омер-паше,
Главари га црногорски,
Да се жени наћераше.
Предлажу му из Русије,
Са раскошног царског двора,
Да би боље под заштитом
Руском била Црна Гора.
А други је предлог био
Црногорских сенатора,
Да се жени из Србије,
Од кнажевског српског двора.
Но књаз, поред свега тога,
У Трст нађе за се жену,
Од Квекића породице —
По богатству оглашену.
Па Даринку кад доведе,
На Цетињу — у Биљарду.
Црногорци морали су
Да у руке љубе младу.
С тим је хтио књаз Данило
Да докаже младој жени,
Да нијесу Црногорци,
Ко, злом што су оглашени.
Да поштују њу и књаза;
Да то дивљи народ није,
Како Турци клевећу их,
И зову их крвопије.
Женску руку пољубити,
Срамота је било тада,
Макар била и царица
Из бијелог Петрограда.
Но кад дође сердар Дука,
На Цетиње — из Голије,
Књегињину десну руку
Пољубити хтио није.
Наљути се књаз Данило,
Па срдито проговара:
“Још је ође долазило
“Још је ође долазило
И војвода и сердара.
И јунака чувенијех,
И старијех сенатора;
И свак руку кнегињину
Пољубити, сем ти, мора!“
Сад постаде љући Дука
Од својега господара;
Све му токе позвекују,
Па овако проговара:
„Богу сам се зарекао,
На крс, часни и свијећу:
Никад турску, нити женску
Пољубити руку нећу!“
„А када би једну моро?“
Књаз у љутњи пита Дуку:
„Би ли прије пољубио,
Женску или турску руку?“
„Ја ниједну, господаре!
Но погинут' воли прије,
Јер за људе и јунаке,
Смрт, при томе, златна ли је!“
Зачуђено књаз Данило
У хајдука мрког гледа;
Због његовог одговора,
Вас се тресе од иједа.
Па у љутњи смишља шта ће
Да ли да га посијече,
Но књегиња књазу приђе
И благијем гласом рече:
„Немаш разлог, господару,
Да се љутиш на човјека;
Чини ми се да је ово
Јуначина силна нека.
Који ласкат не умије,
Но истину праву збори
Док је људи овакије,
Благо нашој Црној Гори!
Дај се смири, господаре,
Па јунаку том опрости,
И десну му руку пружи,
И даруј га због смјелости.
Он друкчије не умије,
Већ истину праву збори;
Ти ћеш мало таквих данас
Наћ, у твојој Црној Гори!“
Разљути се књаз Данило
Ко да ништа било није,
Па је онда с Дуком сио
На сред своје „оџаклије“.
Ту су пили, ту су јели.
И причали о свачему,
По предлогу књегињину,
Књаз признање даде њему.
Због мушкости и смјелости,
На двор строгог господара,
Књаз на прси припучи му
Орден с ликом руског цара.
