Петар Ј. Сарић
ПОГИБИЈА БРАЋЕ ЈОВОВИЋА
Кличе вила с Ловћена планине:
„О, гусларе, крило од крајине,
Дај запјевај из груди пуније,
Јер је пјесма пламен историје.
Вјечито нам груди напајала
Пјесма нам је доста доказала.
Са јунаштвом честитих предака
Напајала груди потомака.
Учили се на њој нараштаји
Како љубав треба да се гаји.
Да им полет традиција стара,
Дивна пјесма Вишњића гуслара;
Кад с гуслама у шанце пјеваше
И ратнике с њима кријепљаше.“
Но, ово ће пјесма да опјева
Три унука Јова Павићева,
А три сина познатог племића
Харамбаше Петра Јововића;
Четовође од Херцеговине,
Из јуначког села Марковине.
Што три добра остави јунака
Ћетна их је подизала мајка.
Родом б'јаше са Чева крвава,
Ђе, но расте на увојке трава,
Ђе гнијездо бијаше сердара
Ту је њина колијевка стара
Ђе се мрки рађаше јунаци,
Ђе се с пјесмом ложаху бадњаци,
Ђе сијаху сабље и ханџари,
Грмијаху бистри џефердари,
Мушки поклич брда проламаше,
Ђе се вазда слободи клицаше,
Ђе сијаше огањ са огњишта,
Ћетна овце чува на пасишта.
Иако се двапут удавала,
Да би себе мужа одабрала,
И јунака што јој одговара,
Учила је традиција стара,
А каква је лијепа Чевљанка
Пламти око као у јунака,
Румен образ, обрва гараве,
Сплела дуге косе око главе;
Струк јој стеже јакета од свиле,
Љепша бјеше од бијеле виле,
Испроси се скоро за кућића,
Харамбашу Петра Јововића,
У лијепо село Марковину,
Младна Ћетна као сунце сину.
Зор невјеста ка' вила бијела,
Јуначка јој срећа донијела,
Те је тога тешкога времена
Три јунака родила чувена:
Луку, Мила и младога Рама
Оста с њима удовица сама.
Погибе јој Петар код Грахова,
Ћетна оста с јатом соколова.
Па их јадна с муком подизала,
А кроз причу често сјетовала:
„Кад одрасли људи постанете,
Да свом роду вјерни останете.
Јунаштвом се и чојством китили
Као ваши стари што су били!“
Тако стара ђецу сјетовала,
А нека је, вјечито јој хвала.
Кад Данило на пријесто ступи,
И кад Мирко Црногорце скупи,
Око њега све редом војводе
Силну војску на Граховац воде,
Сва три сина Ћетна испратила:
Рама, Луку и младога Мила,
Три унука Рамова Новака
Па је њима говорила мајка:
„Ајте, ђецо, крваву Граховцу,
Ма будите примјер Црногорцу,
И слушајте црногорског књаза,“
Тако стара синовима каза.
„А друго вам нећу рећи ништа,
Но ћу абер, чекат са бојишта.“
Одкуће се рано стара диже,
У ноћ касно на Цетиње стиже.
Врева поче по бијелу граду
Окупи се народ пред Биљарду.
Стиже гласник од војводе Мирка,
Са Граховца поља побједника.
Књаз весело пали кубурлије,
А коло се пред Биљардом вије.
И глас силни из стотина груди,
„Црна Горо слободна нам буди!“
Док ево ти другог Црногорца,
Глас донесе са поља Граховца,
Да на ову пољану крваву,
Црногорци задобише славу,
Ма их двије погибе хиљаде,
Ту војвода Кусовац ти паде,
Соко сиви, твоја десна рука.
И Јововић протопопе Лука.
Ту ти Ристо Манојловић паде,
Млад официр, књаже, твоје гарде:
Сва три ова јунака крвава!
Коло стаде, књаз им саопштава
Какво му је на бојиште стање;
Да престане коло и пјевање.
Док из кола излазила стара,
Па овако књазу проговара:
„О, Данило, драги господару,
Оли ову послушати стару?
Три сам сина на војску послала,
Ја их васда стара заклињала,
Нека служе за примјер вујника,
Црној Гори нека буду дика!
Што си књаже, прекрстио руке?!
Ја сам мајка, протопопа Луке,
Али нећу за Луком плакати,
Него с тобом књаже заиграти!“
Опет коло поче да се вије,
Груну пјесма много веселије,
За побједу Црне Горе миле,
Признаше је тада велесиле,
Па са овг гнијезда орлова
Засја златна круна Данилова,
Указа се сунце и ведрина
Стигла кући два Ћетнина сина,
Тужна срца, сломљеније крила,
Луку вјечној кући испратили.
Браћа му се на гробу заклели,
Свом се дому вратили весели;
И поносни што су га имали
Црној Гори за слободу дали.
Своју мајку храбре и соколе
Иако их братске ране боле.
Мало тешки бојеви стадоше,
Мало ране љуте зарастоше.
Кад прођоше три године дана,
Други 'абер дође са мегдана
На дом тужни Јововића Мула,
Да су му се саломила крила,
Да изгуби златну перјаницу
У борбама на Муратовцу,
Брата Рама, своју десну руку,
Стеже срце да олакша муку.
Али Ћетна сокољаше Мила:
„Братска су ти поломљена крила,
Црне Горе поносу јунака,
Но синовца припази Новака,
Младо момче, а снаге пунано
Па га можеш изгубити рано!“
Сад нек чују који желе чути
Како ће јој Мило погинути!
На хиљаду и осме стотине,
Седамдесет и седме године.
Црногорци Никшић узимаше
Књаз Никола пред њима бијаше.
Са сваке га опколили стране,
А Турци се из бедема бране.
Гледа књаже је л' војска у реду
Тако стиже Милову одреду.
Грдну ријеч проговори фино:
„Попе Мило, ни вода ни вино...“
Кад ријеч зачу харамбаша
Десном руком, за гусле се маша,
Па запјева ка' соко са гране:
„Куку моје погибије срамне
Што ме књаже тако увриједи,
Кућа моја колико вриједи,
Кол'ко даде јунака и људи?!
Господаре, то ме много чуди,
Што клевете туђе слушаш, књаже,
Вјеруј, биће како Мило каже.
Ујутро ћу искочит' из шанца,
Мог помамна узјахати вранца,
Гонићу га под бедем Никшића
И на мегдан звати Мушовића!
Више жива нећеш ме гледати,
Неће Мило уза те сједати!
Кад се војска са Никшића врне,
Ћетни гласе саопштићеш црне,
Да и трећег сина изгубила
Ђе се крвца за слободу лила.“
Све је било како Мило рече,
Градске страже размину увече.
Ћера свога вранца од мегдана
До под кулу Мушовић Османа.
Па завика из грла бијела:
„Срећа ти је, беже, донијела,
Попа Мила на коњу гаврана,
Но изађи њему на мегдана!“
Али бега да излази нема.
Запуцаше пушке са бедема,
Паде Мило у зелену траву
А Турци му посјекоше главу,
Па је носе уз куле навише,
Те с њом тврди бедем окитише.
Како Мило рече и уради
Плаче књаже, очи да извади:
„Рано љута протопопе Мило,
Кајање је мјесто изгубило.
Жао ми је овога јунака,
Без три сина ђе остаде мајка!“
Ћетни црне саопштава гласе
Али укор мајка прима на се,
Па Миловој говораше мајци:
„Видим укор не трпе јунаци,
Него, стара Јововића мајко,
Није дјецу прежалити лако,
Остало је сјеме од јунака
Твог унука пазићу Новака!
Дом ће ови сунце огријати
Траг ће овдје широки остати!“
Мајци сузе вреле потекоше
Па овако књазу говораше:
„Иако сам без синова мајка
Три сам добра родила јунака,
Поносна сам што сам их имала,
Црној Гори за слободу дала!“
Никшић тврди кад Турци предаше
Књаз овако тада говораше:
„Најбоња ми дајте три јунака,
Нека приме Никшић од Турака.
Нека преда ме кроз капију прођу,
Нек први под бедеме дођу!“
Павићевић зову Милована,
И Николић Лучина Јована
Међу њима мјесто за јунака,
Јововића Рамова Новака.
По јунаштву и по своме роду,
Јер је доста дао за слободу...
