Петар Ј. Сарић
ДОЛИНОМ ХЕРОЈА
Навило се сунце јарко,
Да залази пут запада,
Оружје је заћутало,
Умукнула канонада.
Свуд тишина страшна влада,
Не чује се клик јунака,
Само неђе зов лагани,
И потмули бат корака.
Не урлају штуке црне,
Не чује се звук граната,
Нити поклич са Крекове,
Чувенога команданта.
Бункери су пуни мртвих
Фашистичких разбојника,
Не помага зид камени,
Нити жица од челика.
Умукнули шарци љути,
Увенула трава вене,
На окидач остале су
Мртве руке укочене.
Узалуд ће гледат мајка,
И надат се милом сину,
Многи вјечну кућу нађе,
Крај Сутјеске у долину.
Сјећат ће се преживјели,
Град Прозора и Дрвара,
И високог Волујака,
Зеленгоре и Вратара.
Град Ужица, тврдог Дувна,
И Неретве и Коњица,
И бункера од бетона,
И челичних љутих жица.
И хиљада широм земље,
Љутих борби и мегдана,
И јуриша без узмаха,
Титовијех партизана.
Нећу више набрајати
Ни јурише ни бојишта,
Но се морам повратити
До Сутјеске и Тјентишта.
Гдје болница јуче бјеше,
Ледина је узората,
Не чују се рањенци,
Разнесени од граната.
Крагујевку рука стегла,
Истргнута из рамена,
А крв топла лако мили,
К'о да тече из камена.
Поломљени коњи ржу,
Траже свога господара,
Само кад-кад чујеш јеку,
Рањеника из омара.
Зове друга, воде тражи,
Од ране се љуте пати,
Руку своју дић, не може
Мушки живот да прекрати.
Ђед и унук борили се
К'о ратници прекаљени,
Ту осташе да вјекују,
Оба чврсто загрљени.
Једна жена чедо своје
На рањене стегла груди,
А оно је тихо зове,
Мисли мајку да пробуди,
Увенулу дојку нађе,
Низ њу крвца тече млака,
Оно мисли да је храна,
Што му мила даје мајка.
Ту је отац оставио
Милог сина под ранама,
Без помоћи и заштите,
А он оде планинама,
Да се свети да прогони
Крволоке земље своје,
Ништићу их док осветим
Јато дивне дјеце моје.
Тишина је свуд нијема,
Спустила се магла сива,
А Сутјеска тихо хучи,
К'о да ока нема жива.
Останули пусти шарци,
На гомиле Њемци пали,
Коњи, људи и оружје
Сву Сутјеску затрпали.
Рањени се јунак мучи,
Да се дигне да устане,
Сломљене му руке пусте,
Па не може завит' ране.
Па разгледа разбојиште,
А срце му мори туга,
Да ли иког има жива,
Да ли иђе има друга.
Па се крену Зеленгором,
Преко стрмих голих страна,
И нагази под стијеном
На рањеног партизана.
Сријемушу траву пасу,
Полако се напред мичу,
Не плаше се ничег више,
Но почеше тихо причу.
Извире им у сјећање
Момената тешких доста,
Брзе р'јеке дављеника
И јуриша преко моста.
Сјећају се црних штука
И паклене црне ноћи,
И кад Сава викну јуриш,
Сутјеска се мора проћи.
Чујеш муклу канонаду,
Дану, друже, мало стани,
Кличе Коча, грми Пеко,
Још се боре партизани.
Залуд војска опремљена,
Залуд сила и техника,
Залуд руља окупљена
Домаћијех плаћеника.
Преко стрмих страна гмижу,
Крај Маглића Волујаку,
Нагазише у омару
На рањену партизанку.
Сломљена јој десна рука,
Нагрђено дивно лице,
Питају је, сестро мила,
Из које си јединице?
Ја сам, друже, Далматинка,
Добих ране на Барама,
Па се кренух не знам ни куд
Овим пустим планинама.
Но ме мало придигните
И прострите меке траве
Утегните мало моје,
Ране тешке и крваве.
Па ви, друже, продужите
Тамо куд вас мисли носе,
Овдје клонут не смијемо,
До последњег боримо се.
Чујете ли грмљавину
Невесињу и Коњицу,
Ја кад могнем потражићу,
Тамо моју јединицу.
Још ће љутих бит битака,
Борит ће се партизани,
Послушајте пут Сутјеске,
Тамо црни грају врани.
Ст'јенама се сурим вију,
А људскијем месом хране,
Немају се чега бојат'
Брије мртве партизане,
Па ће виле плест' вијенац
Гробове им окитити
А мајке ће њима миле,
Мртвима се поносити.
А ви ћете наставити,
Нашу борбу започету,
Ја остајем под том јелом,
У најљепшем мом цвијету.
То изусти, клону глава,
Смирише се бујне груди,
Далматинка заспа млада,
Да се више не пробуди.
Покрише је сувим лишћем,
Ту остаде да одмара,
Они опет иду даље,
А срце им туга пара.
И чемерно прегазише
Густе шуме и равнине,
Планинама примичу се
Пут Утеса и Сомине.
Окрећу се и назиру,
Врх крваве Зеленгоре,
Они напред иду даље,
С мукама се тешким боре.
И не губе никад наду,
Слободе ће доћи дани,
Треба мушки издржати,
Борит ће се партизани.
Временом ће озелењет
Мека трава узорана,
Преживјели сјећаће се
Погинулих партизана.
Подизати костурницу
Крај Сутјеске на Тјентиште,
Посјећати сваког љета,
Ово људско разбојиште.
У ту нову костурницу,
Њима кости одмарати,
Ту ће остат вјечна зубља,
Која
ће нам вјечно сјати.