Живојин Ђукановић Звицер
ГУСЛЕ МОЈЕ
Колико вас волим, гусле
драге
У себи сам пронашао снаге
Да у славу величине ваше
Што народну душу напајаше
Речем круни свијетлог олтара
Величину без гласа гуслара.
Ви сте пламен народног
огњишта,
Чувар славе многих
разбојишта
Гдје је народ бранио слободу
Ви сте морал подизале роду!
Учитељ му и путоказ биле,
Ваше струне то су горске
виле,
Јунаку сте ране лијечиле.
Ваши звуци пламен мач у
руци,
А олово дрво јаворово!
Удар уз вас, то је удар
грома,
Гудало је шљеме родног дома.
Србину сте вазда мјесто сина
И његова кућа и баштина.
Често пута на витешку муку
Све је Србин губио из руку;
Кроз крваве ратове и буне
Са државом слободу и круне,
Ал' вас никад изгубио није,
К'о ни сунце што га с неба
грије.
С вама народ у првоме строју
Врати земљу и слободу своју,
С вама слави с голготе
јунаке,
С вама држа вјеру и бадњаке,
С вама Србин слави крсно име
И има се поносити с чиме.
С вама ропску чизму побиједи
И са вама крену ка побједи.
И оствари свих народа жељу,
И у своме узида темељу
Братство, слогу и златну
слободу
И јединство својему народу,
Које неће срушит' никад
нико!
Гусле моје, Србинова дико,
Дај уз ваше да запјевам
звуке
За Косово, ускоке, хајдуке,
За одсутне историјске дане
И за ране пјесмом извидане.