РАНЕ ПЈЕСМОМ ВИДАНЕ МИЛАН СТОЈОВИЋ

Момир Војводић

БОЈ НА МОРАЧИ 1819.

Царски ферман од Стамбола пође
И везиру травничкоме дође.
Цар везиру Џеладину пише:

„Наређујем да не буде више
Јарамаза и горских хајдука
И бјежања са мојих читлука!
Скупи, слуго, цареве хараче
Од Роваца и двије Мораче,
Још манастир Морачу изгори:

Да у њему свијећа не гори!"
Пита везир аге и бегове,
Хвалиџије уз кафе његове:

„Је ли Травник јунака родио,
Који би ми пред војском ходио
У Морачу, у крвницу нашу,
Од њега ћу начинити пашу?
Султану су дојадиле даве
На морачке хајдуке крваве!"
Како везир обећање рече,
Делибаша Ибро се затече:

„Дај ми војску, травнички везире,
Дај топове, џебану, синџире,
Довешћу ти робље из Мораче
И скупити цареве хараче!"
Делибаша од Травника града

Крену војске дванаест хиљада!
Делибаша Ибро зорно јаше
Испред војске Џеладина паше,
Везирско га носи обећање:

Да ће бити паша, ништа мање,
Кад се врати са Мораче воде
Срећан, с главом Мине војеводе.
С много ага и алајбегова
Пређе преко брда и брегова
И доведе облачне јунаке
На Језера равна, у Дробњаке.
Како Турци у Дробњак бануше
Два морачка сокола пануше
Код владике Петра Цетињскога,
Који моли за свој народ Бога,
Да им пружи благослов и руке
Од Мораче да одбију Турке.
Благи чувар слободнијех јата
Благослови Јакшу и Мијата
И на праву браћу их упути:

Да са њима пођу у бој љути
Мијат стиже за висока дана
Код Ђорђија, острошкога бана,
Јакша за дан, ногу крвавијех,
У Пјешивце стиже до Повије,
Мијушковић Мркоју, сердару,
Који приђе топу абердару,
Те продрма села до Острога!
Тада пуче аберника свога
Павићевић игуман Ђорђије,
Још истури дуге пушке двије!
Оде абер поред Зете воде,
Диже војску Вуксана војводе,
Поче фиска брзијех момака,

Бијелога Павла потомака!
Ни три добре уре пе прођоше,
Двије војске у Острог дођоше!
Пред њих крочи игуман сиједи,
Па овако војсци пробесједи:

„Војско моја у очима Бога,
Пред свијетлим дверима Острога,
Чуваркуће пушке потпрашите,
Бритке сабље добро припашите,
У Морачу Горњу сад идемо
Да с Турцима мишце обидемо!
С Ускоцима и Морачанима,
И куражном браћом Ровчанима,
Да вратимо војску Делибаше,
Да не згази слободарство наше!
Да не спали уз лулу лувана
Задужбину Стефана Вукана!
Са нама је правда рода мога
И наш свети видар из Острога!
У свом роду живјеће довијек
Ко погине ко слободан човјек!"
Од високе банове бесједе
Засузише и Острошке греде,
Окупи се војске као воде,
Која у бој на Морачу оде.
Делибаша шета по табору,
Смишља страву морачком сабору,
Па им љутит ултиматум пише:

„Морачани, шта чекате више
У Морачи без икога свога?!
Брзо да сте код шатора мога
Сви доједног покајнички клекли,
Да вас не би по Морачи пекли
И на страшно набијали коље,

Предајте се цару, биће боље!
Морачани, предајте ми вође,
Да све ваше ђаволу не пође!
Чекаћу вас за неђељу дана,
Предајте се без крви и рана,
Предаја је задња нада ваша,
Нуди вам је Ибро Делибаша!"
Када стиже ултиматум турски
У Морачу на сабор каурски,
Делибаши сви се насмијаше
И наједан фишек отписаше
„Од војводе Мине и Мораче
Прими фишек за царске хараче,
Једини дар од Мораче наше,
Црни слуго травничкога паше!
Ни камен ти слободни не дамо,
А ти пишеш да ти се предамо!?
На сабору нашем свак се чуди:

Шта роб иште од слободних људи!?
Дробњаке си под сабљу метнуо
Ал' си нешто са ума сметнуо:

Срећније је у слободи гробље
Но у срми и у свили робље!
Не пријети но са силом бани,
Повежи нас ил' се боја мани,
Или сјутра на Јаворје дођи
На јуначки мегдан нашем вођи,
Па ко славу на сабљи добије:

Просте њему морачке бобије!
А писања од нас нема више!
Млаки вјетар борове не њише!"
Делибаша Ибро у Тушињи
Кад одговор из Мораче прими
И разабра да га се не боје,

Брзо скупи буљукбаше своје
И нареди да буљуке среде
За полазак на морачке греде.
По Јаворју без жива јавора
У октобру ниче турска гора!
Није гора што крије јелене,
Но барјаци од свиле зелене,
На свакоме полумјесец сија
Као бритка сабља димискија!
Чим Морачу сунце ограшило,
Ограшило па је засјенило,
Тури очи Мијате сердаре,
На Јаворју да види стражаре,
Па кад виђе Турке како јуре
Низ врлетне јаворске клисуре,
Сердар Мијат као муња сину,
Па кликује војеводу Мину:

„О војводо на крст побратиме,
Неће моћи све Турке да приме
Наше горе, уске и високе,
Ено Турци јуре на Ускоке!
Чујем пушке низ Љевишке стране,
Залуду се наше страже бране!"
Кад војвода Мина чу сердара,
Пуче с куле топа абердара,
Па на Турке пуче топ дугачки,
Што га чува за понос јуначки,
Некад му га на дар даде соко
На Сјеници — Вожде Кара-Ђоко,
Па дозива уз грмљаву топа
Побратима Драговића попа:

„Чувај, попе, тијесне приступе
Својој кули кад у Поље ступе!"
Па дозива Мијата сердара:

„Среди војску, орлушино стара,
С Коњевлаза до Потајске горе,
Ђе ће данас да се Срби боре
Са Турцима — злим крстоломцима,
Крв ће данас тећи потоцима!"
Па сердару Мркоју говори:

„Скривај војску у Дебелој гори!
У њој чекај из Љевишких страна
Вујачића Петра, капетана,
Који прати Турке с Ускоцима
По Љевишким тврдим заскоцима!"
Па главнини војске Мина рече:

„Све до горе којом Тара тече,
Храбра браћо, полако бјежимо,
Да проклете госте умамимо
До потајских врлети и међа!
Чим Турцима окренемо леђа,
За нама ће нагарити коње,
Да нас гоне до Мораче Доње!
А кад крену да Ратњу премосте,
Имам дочек за незване госте —
Врућ брашњеник од црних крушака
Из седамсто ровачких пушака!"
План војводин ограши јунаке,
Окренуше крстате барјаке
Низ Морачу Горњу - ко да бјеже,
Маме турску силу да уљеже
До дна тврде морачке авлије,
Па да падне мука на балије!
Пали Ибро с Јаворја топове,
Да заплаши српске соколове!
Турци тврда Љевишта заскачу,
Ускоци их прате низ Морачу!
Сва коњица кроз Засијеч прође

И у трку испод Врмца дође
У дугачко Драговића Поље,
Па низ Поље крену брже-боље!
Мисле Турци да Морача нема
Ниђе никог да им дочек спрема!
Но кад били код Крша Кадића,
На дно уска Поља Драговића,
Ђе чекаху Срби да се боре
Од Градишта до Потајске горе,
Са обале Ратње, брзе воде,
Чу се поклич Мине војеводе:

„Јуриш, за крст, моја ђецо драга,
На проклетог хришћанскога врага!
Урав, да нам Турци не сагоре
Свету лавру изнад Светигоре,
Задужбину Стефана Вукана,
Лучу наших слободнијех дана!
Сад је вакат да им ударимо
И крвави ручак им спремимо
Враћај, брате сердаре Мијате,
Уз Морачу Горњу Азијате!"
Како поклич Војводин се зачу
Уз Потајску гору и Морачу,
Сину сабља Мијата сердара
На високог Валију Диздара,
Те на мосту плахе Трновице
Паде челник травничке коњице
Од блиставе сабље Мијатове!
Враг ђаволу бану у сватове!
Како виђе Мијата и Мину,
Бан Острошки с Брђанима сину!
Плану огањ на буљук Турака
Из четири стотине пушака!
Паде љеса брзих коњаника,

А игуман Ђорђије повика:

„Мушки, ђецо Павла Бијелога,
Сваки мора посјећи једнога!"
Слуша војска Острошкога бана
И војводу Радовић Вуксана,
Из крвавог села Мартинића,
Па кидиса јато Орловића
С ханџарима на турске коњике!
Уз пушчани пролом и повике
Гони Турке Брђанија мушка
На цијеви Реџе и Тапушка!
Кад Брђани Турке ујстукнуше,
Џефердари ровачки пукнуше!
Уставише Турке врућа зрна,
Многе земља не дочека црна!
Кад Ровчани пушке изметнуше,
С ханџарима на Турке јурнуше!
Пред момцима од бојног начина
Бљеска сабља Реџе Даничина!
Под Турцима земља зајаука
Од ножева Нишиних унука!
Зобљу Турци од олова кише
Из пушака Кљајића Станише,
Који турску пјешадију збаца
Низ клисуре код села Завраца!
Испред сабље Марковића Саве
Бјеже Турци, ломе се и даве;

Поп Андрија топом често ћера
Турке с шанца Шундић калуђера,
Из ког стрелци из Мораче Доње
Остављају без Турака коње.
Турска сила хуче да одоли
Пушчаноме огњу из Тополи,
Који турску коњицу растура

Под командом Јанкетића Ђура!
Са свих страна Турцима припече,
Низ пристранке крв поче да тече.
Пушке грме, сјева ханџар љути,
Јад Турцима плећа окренути,
Још збуњени у јурише крећу
И чекају луду ратну срећу!
Сунце гледа ђе се коло среће
Око Ммне и Мијата креће!
Јунаштвом се буљукбаше коре,
Докле урав од Дебеле горе
Турску силу понесе низ Старче:

Да с литица у Морачу скаче;

То Мркоје сердар с Пјешивцима
И Вујачић Петар с Ускоцима
На Турке се са бока сручише —
Те им десно крило распучише!
Уз громове са Поцкога врха
Поче клање и велика трка!
Буљуци се турски раздвојише,
Потоци се крвљу обојише!
Када Јакша Гачанин повика:

„Урав, ђецо, на старог крвника!"
Тада хукну са високих Сврка,
Шеничишта и Црнога врха
Други урав уз тутањ громова
И кликтање морачких орлова
На коњицу турску од истока -
Заметну се кланица жестока!
То не бјеше урав са планине,
Но орао Јакша Гачанине,
Поред Јакше Петар Кршикапа,
Са ханџаром Лазара Мутапа,
И Дрљевић Милош хајдук стари,

Што затвара Колашин на Тари,
На коњицу турску кидисаше
И живим је огњем крдисаше!
Што не стиже сабља пушка смиче,
А Вујисић Живко гором кличе:

„Наш је мегдан, моја браћо мила,
Турцима су сасјечена крила!"
Делибаша на Јаворју цвили,
Што му војска у Морачи чили!
Грдно турска пјешадија гине
Уз Убалац Радулова Мине!
Бојић Живко крај Крштеног вира
Џефердаром буљукбаше бира!
Два висока Дуловића брата
Затварају Трновици врата!
Ракочевић Вуксан са два сина
Пресијеца што пропусти Мина!
Стефан Минин бије џефердаром
А Вуксанов Јован са ханџаром
Око тврде војводине куле
Заплакују Травничанке буле.
Јунаци се хватају за грла,
Лети трупље низ внсока прла!
Прије но се крвљу обојила,
Морача је Турке раздвојила
Прије боја, на самом извору,
Кад су кивни кренули низ гору:

Коњаници хате ободоше -
Низ Морачу лијево одоше,
Пјешадија густим буљуцима
Десном страном стрмим заскоцима
Из Љевишта јурнуше низ Старче
До саставка Ратње и Мораче —
Ђе им Срби дочек начинише

И турачки полом учинише.
Низ Морачу Турци сви крилати,
Уз Морачу троми и сакати!
Гину љуте аге и заптије
Пред момцима Јушковић Матије,
Иза сабље Гаврила Дожића
Коси Турке стотина ножића!
Меденица Ново са брњаша
Зове: „Ђе си, Ибро Делибаша!"
Срби Турке уз Морачу гоне,
Њина сила топи се и тоне!
Горосјеча Луковац Милета
Са сјекиром буљукбаше срета!
Кнежевића Боја харамбаше
Сваки хајдук турског хата јаше!
Бјеже Турци уз Морачу пјешке,
Сијеку их мишице витешке!
Кад акнуше уз стрма Љевишта,
За Турцима и змија запишта'.
Људескара Мастиловић Драга
Чека сабљом испред свога прага,
А што Драги под сабљу не пада
Стиже ханџар Бећирова Рада!
Радују се побједи главари
Српске војске, којој Бог подари
Ратну срећу и побједна добра
Сунчанога седмога октобра.
Нож сијева а џефердар туче,
Докле бумба за кубуром пуче!
Уби бумба Мркоја сердара,
А кубура Шушу барјактара!
У Рзачи крај великог вала
Два су нова Обилића пала!
Маговчевић Шуша до Мркоја

Над барјаком склопи крила своја!
Тад процвиље попе Драговићу:

„Ој, војводо Мина Радовићу,
Уврх наше Мораче и славе
Погибосмо, брате, данас с главе!
Изгубисмо у раздвоју боја
Мијушковић сердара Мркоја,
Поред њега Маговчевић Шушу,
Стари Турчин узе их на душу,
Попритајен иза вељег вала
Изненади два витеза пала!
Тада момци почеше да лете
И сердара Мркоја да свете!
Стоји шкргут кошњака ханџара
У десници Минић Божидара!
А Купинаш Ново из Роваца
На Мркоја турске главе баца!
Које Вуча Радовић претиче
Изнад мртвог Мркоја их смиче!
Сва у крви бљеска сабља кратка
У десници Зиндовића Ратка!
А два сина кнеза Пековића
Крвљу боје поток Чечовића!
Млади брзун Лакићевић Вуле
Стиже Турке и цвијеља буле!
Хитри Милош и отац му Зека
У Рзачи чалмоносце чека —
Сијеку их или ђеци дају
Оне што се крсте и предају.
Јекнић Милош и његова браћа
Уз Рзачу грдне госте враћа!
Код Залома грдног турског лома
Испред ђеце Драшковића Тома!
Куда цикти дугачка латинка

Нишанџије Влаховић Милинка,
Туда нико не умиче к Лоли,
Јоко Минин младиће соколи
Да што више глава насијеку
И да муте Љевишку ријеку
Крвљу љутих турских зулумћара
Вазда жељне крви и шићара.
Што утече Брауновић Јанку,
Не утече Лакићевић Станку;

Пресријеће испод Пандурице
Симоновић Вуксан потурице
И сабљом их учи са три прста
Да се крсте испред златног крста
Што га Вуксан у љевици држи,
Потурице муња вјере пржи!
Ту Мркоја мушки осветише,
Турском крвљу мрамор му умише!
Похватане Турке по планини
Доћераше у буљуку к Мини.
Куну му се Турци на погачу
Да пикада неће на Морачу
Ићи турски ни за живу главу,
Па нек носи враг Иброву славу!
Тада Мина крвавијех руку
Пусти јаде да се натраг вуку
И причају кад је Делибаша
Постануо на Морачи паша,
Од које се врати с мало друга,
Травник цио да се Ибру руга!
Када Сунце на починак пође,
Храбру војску прикупише вође
Код камене Војводине куле,
Ђе се ратне свијеће не туле,
Ту јунаци донијеше главе

И знамења од боја и славе!
Јуначки се браћа понијеше —
На пушкама мртве однијеше
И пођоше у своја племена,
Да чувају слободна сљемена,
Као што су братски и јуначки
Одбранили тврди збјег морачки,
Уз благослов господара свога
И владике Петра Цетињскога,
Који од свог стада расутога,
Задивљалог и закрвљенога,
Уз молитве, кумства и заклетве,
Благослове и убојне клетве,
Створи братство орно да се бори
И да ствара државу на гори —
Изви-искру Царства Душанова,
Осветницу велмошког Косова,
Црну Гору и седморо Брда,
Од свег Српства звану Спарта тврда
Која ни Рим ни Истамбул није
Признавала сем свете Росије.

Повратак на ПОЧЕТАК                                             Повратак на "ПЈЕСМА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА"