Сава Ј. Шоловић
НА КАМЕНУ ГРОМОНОСНОМ
Узалуд ли вјековима
Многе војске удараше,
Да униште лег орлова,
Да униште племе наше.
Стално копља и мачеви
Звектијаху с љутог крша
Од када се Иван бега,
Оро над њим залепрша.
У баруту и удиму
Циктијаху џефердари,
И кад тама цароваше
Тај кам вазда сунце жари.
Жари сунце од слободе,
Од поноса и храбрости
Слава ти је нарастала
На брдима људских кости.
Мамиле су твоје горе
Генерале, провидуре
Да под име ставе своје
Твоја брда и гудуре.
Вјековима упаљена
Ватра света на Цетиљу,
Никад није мира дала
Ни једноме тирјанину.
Но је света луча била
Будућијем временима,
Светионик поробљеним
Словенскијем племенима.
Што бијаху разграбљена
Ко робови туђих влада,
Чије чете долазаху
Са истока и запада.
Из племена и из крви
Уздиже се олтар свети.
Пут неба се Ловћен вину
Још и данас небу лети.
Не ко брдо из легенди,
Већ ко прави свети камен
Остварења многих снова,
Див народа, живи пламен.
На нем, Његош пјесник спава
Као дио Црне Горе,
Чије ће се ширит' слава
Док на земљи људи зборе.
Горела су сва насеља
Манастири и звоници,
Ал' се никад не предаше
Црногорски осветници.
Нож и ватра, камен пушка,
Симболи су твог живљења,
Кроз крв и дим што носише
Редом твоја покољења.
Од Ловћена до Комова,
С Дурмитора до Сомине,
Гробови су соколова
Што бранише те планине
Њину пјесму Зета пјева,
Тара, Пива и Морача
Јачај мајко, Црна Горо,
Сваким даном ти си јача.
Нема војске нит' оружја
Да разбију груди твоје,
Док код младих покољења
Традиције свете стоје,
Нек, громови и у миру,
Проламају мук тишине
Нек, се слава историје
Уз стијене твоје вине.
Нека силе мрака бјеже
Од твојега ведрог неба,
Омладину срце веже
Да те чува кад затреба.
У братскоме загрљају
Са свим нашим народима
Нек, слободе сунце сија
Твом камену и људима.