Матија Бећковић
О ЦРНОЈ ГОРИ
(стихови сабрани из више поема)
Црна Горо над свијем горама!
Црна Горо – свијетла образа!
У својој је вјери сагорела!
Изван ње је доста остануло.
Широк ли је свијет, избор велик.
А Црна је Гора само једна!
Тешко оном коме име смета
И ко име не може доказат.
Други траже име према себи,
Црногорско име тражи – људе!
Црна Гора, као Света Гора,
Или је то или није она!
Шта је Ловћен, до Гора Отаца
С које наше небо отпочиње?
На коју се сви по једном пењу,
А Цариград по ведрини види.
Шта Цетиње него свети престо
Ђе кандило неутјешно цапти
На костима цијела народа?
Шта је Острог но олтар те цркве
Ђе највећи видар црногорски
И Острошки Чудотворац служи?
Шта Косово него жртвена порта
Ђе је сваки од нас погинуо
Давно прије но што се родио!
Славила је Косово и вјеру
И постала већа од Косова.
Постала је већа но је била
Е је пјесма љепша од дјевојке!
А све што је свето и велико
Ни потребе нема да постоји,
Да постоји не би било вјечно!
Пет вјекова трајала је битка
Започета на пољу Косову.
Најпотоњи косовски јунаци
У Црној су Гори изгинули.
Косовски је јунак задњи био
Вукалица шуњов из Роваца.
Последња је косовска вечера
У Крушевцу црногорском била.
Косовска је битка завршена
Тринаесте – заузећем скадра.
Све је општом смрћу освећено.
Нова Црна Гора није стара,
А само је стара црна Гора!
Такву су је стварали најбољи.
Не треба јој ништа додавати,
Е је Црна Гора све изједна...
Немање је све њено имање!
Моја Црна а све црња Горо,
Нема већег несмисла и жртва,
Него твоје за завјет залудњи!
Страшно ли је што те више нема,
А страшније, што и сад постојиш!
Бјеше храбра, слободе иштућа,
Непокорна, витешка, па черна,
На крају је постала Црна,
А Црна је јер је саждевена!
Осим љуђи у њој ништа нема,
А љуђи су краткога вијека,
Од ње ништа останути неће,
Осим пјесме и осим камења!