РАНЕ ПЈЕСМОМ ВИДАНЕ 



Слобода је у Црној Гори врховни идеал, а гусле су из разноликих шара њене историје, која је по многима сва епско пјевање, изаткале један поглед на свијет, често вреднији и од самог живота. Оне су, биљежи на једном мјесту  Андрић, и велика прича и утјеха у невољи, и помоћ у животу, и продужетак  живота с ону страну збиље и збивања. У усменом је појању, можда више него у забиљеженим догађајима „садржана права историја човјечанства". Тај поглед нам се најцјеловитије открива на оном ћилиму „на којему су се понајљепше од тих шара непоновљиво нашле на окупу у пјесмама које бисмо могли назвати Вуковом епопејом или нашим јуначким епом! То су, разумије се, оне пјесме из Вукових збирки које казују јединствену епску причу од преткосовља до нашег времена. Један од пјесника из ове антологије тврди да су нам „звук гусала и глас тужбалице били пјесма кроз вјекове".
Објаснити ту драму започету на Косову 1389. и снагу епске поруке у којој се иза облака појављује Обилић, и дух тог историјског часа у којему се на један посебан начин прибиру и заплићу конци старих прича и легенди, „дух часа свијетлих видика слободе, која још нијеоткрила своје наличје", значи у суштини објаснити и ону чудесну пјесничку вјеру у живот, у љепоту природе и правду историје, у величину човјека и племенитост људских заједница, али и ону „узвишену непристрасност" којом се наше епске пјесме посебно истичу у свеколикој европској традицији.
Објашњавајући наш јуначки еп као праву историју Светозар Кољевић каже да је велико срце Вукове епопеје закуцало у првој половини деветнаестога вијека захваљујући низу срећних околности међу којима је ипак понајзначајнија она огромна изражајна језичка ризница једне велике патријархалне цивилизације. Зато је вриједно запитати се шта су то заправо Вукови Пјевачи затекли као епску грађу и пјеснички језик, прије него што се запитамо шта су од тога створили, како је у њиховом времену историја пробудила ту грађу и тај језик у велику поезију." А прави траг епске традиције на Балкану највјероватније се крије у оним ријечима Попа Дукљанина којима објашњава зашто пише свој Љетопис, као велики инвентар ратова које он пописује у Бару, у току 12. вијека. Говорећи о тој посебној врсти љубави за историју, јер како је од памтивијека потврђено нема ничег што тако плијени људско срце и машту као што је ратовање и сјећање на рат, Поп Дукљанин нам прича кога је све кумио и молио да пише тај и такав Љетопис. Ту су, на првом мјесту, „у Христу љубљена браћа и часни свештеници свете архиепископске катедре Дукљанске цркве", затим многи старци и одличници и најзад и понајвише „младеж нашега града (Бара) која се наслађује, како је већ обичај код младих људи, не само слушањем или читањем о ратовима, него и учествујући у њима".' 
И моја прва сазнања, као и многих који су расли на овој посној земљи и камену крвавом од буна и ратова, о томе да Црна Гора никад није молила да  је не кажњавају због љубави према слободи, али и да никада није схватила због чега је та љубав гријех дошла су преко епске пјесме и гусала које су ми, у ствари, и биле први учитељ, уз науки приповиједање дједа Мирка, старог ратника. Касније се схвати да носити Црну Гору у себи значи истовремено и дар и проклетство јер је она, како то у терету рођења биљежи В. Влаховић, „и морска пјена, и снијежна прашина, игра камених литица и суноврат потока, грохот битака и пијанство ратова и никад написана историја у којој су људи вјековима плакали и своје и туђе сузе" А људи су овдје одвајкада више причали о прошлости, о историји, а много мање о будућности и били разапети између сиромаштва и слободе који никако нијесу били дар неба. С појавом првих османлијских хорди на границама наших земаља започиње велика драма, много касније дефинисана у свевременом епу пјесника и владара црногорског Петра II Петровића Његоша. „У Горском вијенцу ухваћен је и овјековјечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме која је варирала кроз вјекове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и свјетлијих и мрачнијих од њега". Битне карактеристике те драме узидане су претежно и у наше епске народне пјесме.
И заиста наше историјско памћење било би много краће и сиромашније да није епске поезије, Његошева десетерца и гусала. А дасу гусле и јуначка азбука и јуначки разговор то најбоље зна умни Владика кад каже да „за сваку другу пјесму без гусалах ја ти турске паре не бих дао", јер „без гусалах разговора нема". То јасно изражавају и стихови:

„Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу...,

а нарочито даљи стихови истог кола које пјева:

„Све су наше главе изабране,
момци дивни, исто ка звијезде.
што су досад ове горе дале
сви падали у крваве борбе,
пали за част, име и свободу;
и наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах..."

И сам Андрић признаје да се не би могао сјетити ниједног, ма и кратког периода у животу, без Његошевог стиха, без мисли о Његошу. Отуда је за све нас Његош највиши и нама најближи пјеснички израз свега што покреће човјека у борби за слободу, хљеб и просвијећеност, у тежњи да се лиши проклетства и рђе, недостојна живота и робовања. Све то у нама има дрхтај једног тона који тачно одговара специфичном ритму Његошевог десетерца, који се према њему односи као калуп према одливку и који се на његов звук увијек одазове, вјеран и непогрешан као лозинка. Тако би, сигуран сам, свако од нас могао казати да је Његош одувијек присутан у нашем животу, цио Његош са свом својом величином коју понекад и заборављамо и непримјећујемо, али онако као што не примјећујемо ваздух који дишемои сунце које нас грије. Кад смо мислили да смо најдаље од њега он би се одједном појавио, не као привиђење, него као  жива снага, као глас крви и стварности која постоји и дјејствује и кад, невидљива, ћути. Његово живо и животодајно присуство право и потпуно се осјећа тек у временима наших највећих националних и друштвених криза. У тим најтежим годинама народног живота, у вријеме ратова и битака којих је на овом простору било много у прошлом и овом вијеку, кад је ваљало сваку биљегу потврдити, све испите полагати изнова и све мјере и рачуне провјерити, пред нама би се отварао Горски вијенац на заборављеним страницама и открила нам се нова мјеста у новом значењу, која отварају далеке видике и бацају јарку свјетлост на судбину народа и позив човјека. Тада смо нарочито могли да видимо како изгледа кад „Бог се драги на Србе разљути"; и више и даље од тога, видјели смо како је човјеку тешко бити човјек, „а мора бит, човјек", али и како „страх животу каља образ често", а посебно оно „смрт је лакша но грдна срамота".
Уз ризик да нешто и поновим од онога што је већ познато, осјећао сам се обавезним да на све ово подсјетим пошто је надахнуће и узор свим каснијим народним пјевачима Његош врховни узор и примјер „како ваља служит, отачанству". Неки пјесници и књижевни теоретичари опомињу да послије Његоша није требало ништа писати јер је он све рекао, а други да су епски пјесници новијег времена знали гдје треба зауставити епику (Бећковић о Радовану Бећировићу), као да други свјетски рат, а и најновији ратови у Босни и Крајини, нијесу дали доста повода да се о јунацима прозбори уз  јуначки инструмент. Усудивши се да тако не мислим, ја сам се осмјелио да у овој књизи прикупим и објавим повећи дио онога што по мом мишљењу заслужује да се нађе у првој Антологији новије црногорске епске поезије. У одабирању текстова много су ми помогли народни гуслари који су највећи дио ових пјесама изводили на гусларским програмима и приредбама које сам у протекле двије деценије водио у скоро свим мјестима бивше и садашње Југославије, али и ван њених граница гдје живи наш народ код кога гусле имају највећу цијену, а који опет добро зна да је код нас и сама љубав нека врста епске пјесме.
Посебан проблем при конципирању једног оваквог рада представљало је ауторство једног броја стихова који се јављају код више аутора у скоро истом облику, или са незнатним варијацијама на исту тему, као и то што овај вид стваралаштва још увијек није научно вреднован, а посебно чињеница што се највећи дио ове пјеваније појавио у разним периодима као самостална издања у малом броју примјерака, па тако многи оригинали нијесу ни сачувани. Један број пјесама уступили су ми сами аутори, на чему сам посебно захвалан, а други опет гуслари КОЈИ су их добијали од пјесника ради учења, снимања (плоче и касете) или јавног извођења. Такође један број Пјесама пронашао сам у оставштини сада већ покојних епских пјесника, што опет има својеврсну вриједност јер ће међу овим корицама нешто дуже живјети. 
Мото и посвета књиге објашњавају њену праву намјеру, а посебно жељу аутора да се на најбољи начин одужи гусларима и народним пјесницима са којима је многе добре дане проводио, као и покушај да се за будуће истраживаче на једном мјесту нађе оно што је највредније у нашој новијој епској поезији. Да се којим случајем овдје објављеним пјесмама не зна аутор, могли бисмо комотно да их назовемо народним, јер би многе од њих могле без и мало стида да стану уз оне најбоље стихове Вукових пјевача. Савремени тумачи народне књижевности, а у првом реду проф. др Новак Килибарда, праве јасну разлику између народне и народске поезије, (Народни пјесник није ни снивао да ће га потомство славити. Он је пјевао за свога слушаоца, а не за будућност. Народски пјесник стара се да одликом своје пјесме опонаша народнога пјесника, али то никад сасвим не постиже!)''Што на свој начин потврђује и овај рад, али се ја у његову дубљу анализу нијесам упуштао. Ово тим прије што су поруке пјевача  јасне, а о квалитету најбоље суде сами читаоци, односно слушаоци. 
Прикупљене пјесме у овој антологији смјестио сам у осам тематских цјелина, од којих би опет свака сама за себе могла бити мала антологија. У првој Јуначка азбука сабране су пјесме о гуслама као инструменту који је сам по себи особен и има мјесто светиње у српском народном бићу, док сљедеће поглавље Горски престо самоизвире из његове струне као и сва наредна, потврђујући ону давно казану Пјесма нас је одржала... Нове епске пјесме о старим бојевима и јунацима смјештене су  у поглављу Јунаштво је цар зла свакојега, а епске пјесме о првом свјетском рату и комитском покрету у Црној Гориу поглављу Гледајући доље на друмове.
У овој антологији, поглавље Споменик је вашега јунаштва.... своје заслужено мјесто нашло је и епско стваралаштво посвећено народноослободилачкој борби 1941- 1945. Које је годинама неоправдано ван интересовања народних гуслара и врло се ријетко јавно представља. Иако је у посљедњих неколико деценија написано доста тога на ову тему, у овој књизи налази се само неколико пјесамако је по својој тематици и начину интерпретације свакако заслужују мјесто у Антологији новије црногорске епске поезије. Завршна поглавља књиге заузимају новије епске пјесме о  жени (Жена бјеше ама соко сиви...) и високом моралу, чојству црногорских ратника, али и њихових непријатеља, а у тематској цјелини Има нешто од  јунаштва прече сабране су пјесме које су одавно ушле у памћење стотине хиљада поклоника епске пјесме уз струне гусала. 
Наравно, рад на прикупљању и селекционирању овако обимне и тематски разноврсне грађе захтијевао је и велико вријеме, а посебно критички однос према оном дијелу који представља злоупотребу гусала и десетерца у политичке и полемичке сврхе. Зато таквих „стихотворенија" нема у овој књизи. Но, могуће је да и тај дио „стваралаштва" заслужује да се истражи и објави. Ипак, прича о новијем црногорском епском стваралаштву овдје се не завршава. Епске пјесме настају и у ери компјутера, тако да је више него сигурно да ћемо са десетерцем и гуслама живјети у овом и наредним вјековима, јер су они били и остају дио наше народне традиције и дио наше културне историје. Уосталом, да није било епских пјесника (народа) и гуслара и један дио наше свијетле историје остао би затамњен и неистражен, па РАНЕ ПЈЕСМОМ ВИДАНЕ мање боле.

                                                                                             Милан Стојовић




Повратак на ПОЧЕТАК